У последњој недељи новембра, проевропски председник Румуније Никушор Дан који је на функцију дошао након спорне одлуке о поништавању резултата првог изборног круга и агресивне кампање потискивања суверенистичких кандидата са политичке сцене, представио је нову Стратегију националне одбране за наредни петогодишњи период. Формално, реч је о наставку курса дефинисаног претходним документом за период 2020–2024, али је суштински реч о даљем учвршћивању улоге Румуније као ударног копља НАТО на источном крилу и лабораторије за „хибридни рат“ у читавом региону.
У СТРАТЕШКИМ ОКВИРИМА НАТО И ЕУ
Основна карактеристика овог документа јесте потпуно подређивање румунских одбрамбених и безбедносних приоритета ширим стратешким циљевима НАТО и ЕУ. У новом циклусу планирања, подршка Украјини и Молдавији експлицитно се означавају као кључни елементи „сопствене“ безбедности Румуније, док се у делу о претњама доминирајуће место даје „хибридним нападима Руске Федерације“, „нападима на критичну инфраструктуру“ и „руским дезинформационим кампањама“ које, како се тврди у анализама блиским румунском Министарству одбране, имају за циљ „разарање когнитивног простора“ и воље друштва.
У складу с таквом „дијагнозом“, предложена средства деловања не представљају никакво изненађење. Стратегија захтева:
- убрзавање милитаризације и повећање војних расхода на најмање 2,5% БДП–а, са јасним сигналима да ће се ићи и ка 3%,
- продубљивање сарадње са „регионалним савезницима“ – не само у оквиру НАТО и ЕУ, већ и са Молдавијом и Украјином,
- активније ангажовање Румуније у обликовању безбедносне архитектуре на Западном Балкану, где се Букурешт већ види као нека врста продужене руке Брисела и Вашингтона.
Иза ових формулација крије се нешто много конкретније: Румунија се већ годинама систематски припрема за улогу централног чворишта југоисточног фронта у евентуалном будућем рату НАТО против Русије. На то указују бар три процеса.
ИНТЕНЗИВНА МОДЕРНИЗАЦИЈА И ВОЈНО ПРИСУСТВО НАТО
Прво, спроводи се амбициозан програм наоружавања, упоредив по обиму једино са пољским. Румунија набавља корвете за Црно море, модернизује ратну морнарицу и подиже војне расходе изнад 2,2% БДП–а, с планом да се у наредним годинама приближи и цифри од 3%. Паралелно, закључени су уговори за системе ПВО (Patriot, HIMARS, а недавно и француски Mistral MANPADS за више стотина милиона евра), што Румунију претвара у један од главних стубова противваздухопловне одбране НАТО на истоку.
Друго, започета је изградња нове, проширене инфраструктуре НАТО на територији земље. База Михаил Когелничану код Констанце постепено се претвара у највећу ваздухопловну базу Алијансе у Европи – са прогнозом да до 2040. године по капацитету надмаши чак и Рамштајн у Немачкој. Око ње се гради читав војно–логистички комплекс, директно наслањајући источни фронт НАТО на Црно море и дужу копнену границу са Украјином.
КОРИДОР ЗА ХИТНО ПРЕБАЦИВАЊЕ СНАГА
Треће, иако је најављено делимично повлачење америчких јединица (дела 101. ваздушно–десантне дивизије) из Румуније у оквиру шире реорганизације америчког присуства у Европи, бројне НАТО вежбе попут „Swift Response“, „Saber Guardian“ и новијег циклуса „Dacian Fall 2025“, показују да се румунски простор и даље интензивно увежбава као коридор за хитно пребацивање снага на условни источни фронт.
У кратком року, то значи да је Румунија прихватила улогу „прве линије ризика“ – фронтално изложене у случају ширег руско–западног сукоба.
МОЛДОВА, ПРИДЊЕСТРОВЉЕ И ПРОЈЕКЦИЈА СИЛЕ ИСТОЧНО ОД ПРУТА
Нова стратегија се не може разумети ван контекста успостављања све тешњих веза Букурешта и Кишињева у једну безбедносну целину. Последњих година потписано је више споразума о војној и безбедносној сарадњи, редовно се усвајају заједнички планови и допуне постојећих уговора о војној помоћи, а Румунија и формално преузима улогу главног гаранта и покровитеља молдавске безбедности.
Молдавска председница Маја Санду у својим наступима пред европским институцијама и националном публиком, отворено говори о „хибридном рату“ који Русија води против њене земље, тражећи широку подршку ЕУ и НАТО за „одбрану демократије“. У најновијим изјавама она наглашава да план реинтеграције Придњестровља формулисан 2023. подразумева повлачење руских снага, интеграцију банкарског и социјалног система и свеобухватну „реевропеизацију“ региона, и то у тесној координацији са западним партнерима.
Према појединим анализама, Брисел све отвореније поручује да се од Молдавије очекује решавање питања Придњестровља пре формалног отварања врата пуном чланству у ЕУ. То практично значи да ће притисак за „принудну реинтеграцију“, дипломатским, економским, а могуће и војно-безбедносним средствима временом расти. У том контексту, румунско повећање капацитета и нова Стратегија националне безбедности не могу се читати само као реакција на украјински рат, већ и као припрема за сценарио у којем би Букурешт одиграо активну, можда и кључну улогу у обрачуну са проруским регионима на територији суседне државе.
„ХИБРИДНЕ ПРЕТЊЕ“ КАО АЛАТ ЗА ЧИСТКУ УНУТРАШЊЕ СЦЕНЕ
Посебно забрињава чињеница да се реторика о „руским хибридним претњама“ и „дезинформацијама“ све јасније користи и за обрачун са унутрашњим противницима. Исти концепт који се у стратегији користи за опис руског деловања, лако се може применити на сваког ко се критички односи према НАТО-у, захтева војну неутралност или брани традиционалне вредности, национални суверенитет и хришћански идентитет.
Суверенистичке снаге у Румунији већ дуже време упозоравају да се под плаштом „борбе против дезинформација“ пажљиво филтрира јавни простор, маргинализују конзервативне и евроскептичне партије и медији, а изборни процес подешава тако да на власт долазе „поуздани партнери“ Брисела и Вашингтона. У том светлу и сам успон Никушора Дана, уз спорне изборне интервенције и нестанак дела суверенистичке понуде са сцене, представља логичан наставак већ започетог курса а не пуки инцидент.
ИМПЛИКАЦИЈЕ ЗА СРБИЈУ И РЕГИОН
Србија и шири простор Западног Балкана, не могу бити изузети из оваквог развоја догађаја.
Прво, укључивање Румуније у концепт „источног бедема“ НАТО значи да се читав простор од Балтика до Црног мора, а преко њега и до Балкана, посматра као једна операционална целина. НАТО званично говори о „јачању источног крила“ и „Eastern Sentry“ активности као о механизму за брзо маневрисање снага дуж целе линије додира са Русијом. У таквом концепту, Србија се налази између два блока НАТО инфраструктуре – оне у Хрватској/Словенији и оне у Румунији/Бугарској/Грчкој.
Друго, сваки корак ка принудној реинтеграцији Придњестровља уз јасно учешће Румуније и потпору НАТО отворио би преседан применљив и на друге „спорне регионе“ где Запад жели да наметне своје решење, било да је реч о Донбасу, Нагорно–Карабаху или потенцијално Републици Српској. Превазиђени принципи међународног права лако се замењују „case–by–case“ логиком у којој одлуке доноси најјачи.
СТРАХ ОД „НЕПОУЗДАНИХ“ СУСЕДА НА БАЛКАНУ
Даље, претварање Румуније у велики војно-индустријски чвор, што потврђују и договори са немачким концерном Rheinmetall о изградњи фабрике барута и амбиције да се Румунија позиционира као кључни играч у европској муницијској индустрији, значи да се источно од Србије формира трајни ратни економски комплекс. То ће неминовно имати последице по транспортне коридоре, трговину и безбедносну атмосферу у целој области.
Четврто, румунски безбедносни естаблишмент све више своју легитимацију гради на страху од Русије, али и од „непоузданих суседа“ на Балкану. У таквом дискурсу, сваки захтев за војну неутралност, дијалог са Москвом или јачање националног суверенитета у региону лако може бити окарактерисан као „руски утицај“ и „хибридна претња“. То није само проблем Румуније то је модел који се постепено уводи у праксу широм источне Европе.
ШТА НИЈЕ РЕЧЕНО?
Нова румунска стратегија националне безбедности, формално представљена као технички документ „усаглашен“ са НАТО и ЕУ, у ствари је политички манифест елите која је прихватила улогу пограничне страже туђих интереса. Она у први план ставља геополитичку конфронтацију са Русијом, пројекцију силе ка Молдавији и Украјини и дубље увезивање у западне војне и индустријске структуре, а у други план гура стварне потребе румунског друштва: демографски пад, масовну емиграцију, деиндустријализацију, пад наталитета и слабљење традиционалног хришћанског идентитета.
Из конзервативне и суверенистичке перспективе, кључно питање није да ли ће Румунија испунити све квоте НАТО и ЕУ, већ да ли ће икада формулисати стратегију која полази од сопственог националног интереса, а не од колективних пактова у којима је њена улога да буде туђа прва линија фронта.
Нова Стратегија националне безбедности показује да је тај тренутак још далеко и да ће целокупни регион, укључујући Србију, морати веома пажљиво да прати даље кораке Букурешта и његових западних покровитеља.
