Када је 5. октобра 2000. прописан простор у којем сме да се креће критичко мишљење Срба, фазе кроз које је пролазило образовање - од Болоње до наметања западних вредности - нису биле ни ванредне ни неочекиване. Процес је био помно испланиран па је нова реалност затекла тек оне умније који су у атмосфери опште апатије - покушали да упозоре јавност на погубне последице.
ОБУЧЕНИ ЗА БЛОКАДЕ
Почетком 2017. године група невладиних организација на челу са Лабрисом и Инцест траума центром, изнела је предлог закона да се у српско образовање уведе џендер идеологија кроз програм сексуалног образовања. Захваљујући довољно свесним, и тада уједињеним српским интелектуалцима, тај план није успео. Међутим, свега годину дана касније, реаизован је опакији наум – Британска организација „Британски савет“ у сарадњи са Министарством просвете Републике Србије закључила је споразум о развоју програма – „Школа за 21. век“.
На први поглед безазлен програм, чак у извесној мери препознат као значајан у подизању квалитета образовања, у иновативном и технолошком смислу, успоставиће се - имао је дејство темпиране боме. Последице тог експеримента данас гледамо на улицама Србије, где су већ пуних осам месеци факултети у потпуној блокади, док су средње и основне школе тек недавно почеле са радом. Последице овог друштвеног експеримента тек ће бити видљиве.
ЦЕНА БРИТАНСКЕ ВЕЛИКОДУШНОСТИ
Када је након неуспелог експеримента сексуалног образовања, јавности представљен програм „Школа за 21. век“, нико није претпоставио која је „цена“ британске великодушности. У његовој основи налазио се племенит и наизглед аполитичан циљ – подстицање деце на критичко мишљење, оснаживање дигиталне писмености и унапређење способности за решавање проблема. За реализаију је издвојено тричавих десетина милиона фунти.
Програм, финансиран директно од владе Велике Британије, који је спроводио Британски савет као део издвојеног одељења Министарства иностраних послова у сарадњи са Министартвом просвете Републике Србије, био је масован. У њега су укључене све основне и средње школе. Наставницима су осим приручника биле обезбеђење и радионице, курсеви, семинари, школама су подељени micro:bit уређаји, ђацима пројектни задаци, а на вебинарима је редовно понављано: „Научимо их да мисле.“
Изостало је питање шта значи научити дете да мисли? По чијим критеријумима? У ком контексту? Са којим вредносним полазиштем?
НОВИ ГРАЂАНИ СВЕТА
Уместо педагошке анализе, уследила је административна примена програма који није писан у Србији, и није, показало је време, био усклађен са вредностима које служе националним интересима и државоторној свести. У намери да следи пример западних земаља и створи „новог грађанина света“, држава није прибегла критичном мишљењу већ је британски програм, верујући на реч, усвојила и имплементирала.
За три године, како сведоче извори које нуде поједине НВО, обуке је прошло преко 400.000 наставника, више од 2.500 хиљаде школа, подељено је више од 90.000 micro:bit уређаја. Сами ученици, ван предвиђеног наставног програма у оквиру којег је пројектован програм, још су додатно учествовали у хиљадама пројеката где се, кроз задатке и дискусије, радило на савладавању технике решавања конфликата, анализирала логика и формулисала питања упућена власти.
ГРАЂАНСКИ АКТИВИЗАМ УМЕСТО ЕТИКЕ
Проблем је у томе што нико није предвидео шта ће се десити када се стечена знања пренесу ван учионице. Показало се да није реч о развоју критичког мишљења које подразумева расправе о етици, него о радионицама за развој грађанског активизма и усмеравање енергије против сопствене државе.
У теорији, критичко мишљење је вредносно неутрална категорија. Подразумева могућност да се информације анализирају, њихова истинитост доводи у питање, упоређују извори, износе различита мишљења и на крају доноси закључак на основу изнесених чињеница. Али у пракси, критичко мишљење, посебно оно које се ствара преко програма који је прилагођен западном вредносном систему, није без последица, посебно у друштву које од грађана очекује да се прилагођавају, а не преиспитују.
НЕВИНО ПИТАЊЕ: ПОСТОЈИ ЛИ ЗЛОУПОТРЕБА ВЛАСТИ?
У програму „Школа за 21. век“, критичко мишљење није било споредна компонента, него основни циљ. Наставници су прошли обуке, како би подстицали ученике да постављају питања, доводили у сумњу „задате одговоре“ и размишљали о другим алтернативама. Методе попут пројектне наставе, дебатних секција, анализа сценарија и симулација друштвених процеса - ни безазлени ни аполитични - постали су саставни део редовне наставе.
То је подразумевало да је у хиљадама учиница широм Србије, ђак имао задатак да замисли како би изгледала „правична држава“, „боља локална заједница“, „поштена расподела средстава“, „систем без корупције“... Уместо расправе о истинитости неких историјских теза и филозофске расправе о књижевним делима, питања су била усмерена у другом правцу, као на пример: Ко одлучује? Да ли су институције поуздане? Да ли постоји злоупотреба власти?
СТАЊЕ РЕВОЛУЦИОНАРНЕ СВЕСТИ
И ту већ почиње трансформација. Ученик који једном научи да тражи одговор на питање „зашто“, не зауставља се на школском примеру. Тај ученик неће ћутати када види да му је професор у школи потцењен, да нема основних услова за рад, да се директор поставља политички, да нема учешћа у одлучивању. Тада критичко мишљење постаје практична алатка, не за бољу оцену, већ за грађанску мобилизацију.
Оно што је Министарство просвете пррепознало, ако је уопште и анализирало програм, као потенцијални педагошки напредак, у случају Србије добило је политичку тежину кроз мобилни грађански активизам. Друштво и политика постају синоними, и пред собом гледамо нарастајућу групу младих људи који не прихватају пасивност као норму, коју је Програм увео у у стање константне револуционарне свести и надања некаквом утопистичком идеализму који у основи, чак и у најбоље уређеном друштву, није могућ. Наставници који су и сами прошли обуке, врло свесни те утопије, сада стоје уз своје ђаке, али зато што у њима заиста виде неку нову нову снагу, већ, напротив, средство до циља, који не подразумева никакво боље друштво већ искључиво промену политике.
BRITISH COUNCIL- ПРОДУЖЕНА РУКА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ
British Counci, или Британски савет, није обична образовна институција. То је званична организација за културну дипломатију Уједињеног Краљевства, финансирана и надгледана од стране британског Министарства спољних послова. Њена улога је да кроз „меку моћ“ која подразумева област културе и образовања - обликује друштва која су стратешки важна за интересе Лондона.
У случају Србије, та мрежа утицаја је дугорочно грађена, преко дведесет година. Од тренинга за наставнике, преко едукативних платформи до пројеката као што је „Школа за 21. век“, British Council делује као стабилан канал за имплементирање новог образовног система. Тај систем је само формално педагошки, али његова суштина је темељна промена вредности.
ПОДИЗВОЂАЧИ РАДОВА
Као „подизвођачи“ радова помињу се три невладине организације кроз које је директно спровођен програм, односно, које су и формиране у ту сврху:
- Мрежа RC и CSU Србије – која је пријављена и ангажована као партнер у у сарадњи са Министарством просвете и British Council-om - https://mreza.edu.rs/o-nama/
- Удружење „Петља – чији је циљ био развој едукативних ресурса (повезаних са micro:bit) и која је организовала обуке за наставнике информатике и технике - https://petlja.org/
- Удружење „Живојин Мишић“ – које се бавило издавањем сертификата за обучене наставнике и директоре у оквиру обука British Council-a - https://zivojinmisic.rs/projekti/najbolji-edukatori-srbije
Програм који намеће западни модел образовања и не инсистира само на знању ( знање је на Западу маргинализовано у односу на „вредности грађанског друштва“, „развој демократије“, „једнакости“, „инклузивности“ и „џендер културу“) превазишао је потребу да се намеће кроз агресивни програм сексуалног образовања, опредељујући се за синтезу свега поменутог.
ИНДИВИДУАЛИЗАМ ЗА ПОТРЕБЕ ЛОНДОНА
Кључне ствари унутар овог друштвеног експеримента су:
• индивидуализам уместо колективизма,
• активизам уместо дисциплине,
• преиспитивање уместо поштовања ауторитета,
• глобална солидарност уместо националног приоритета.
У глобалу, ово није ни добро ни лоше - али дефинитивно није ни неутрално. Када се те вредности уводе у школски систем без јавне дебате, без националне педагошке контроле, и без домаће алтернативе, онда добијамо класичну ситуацију soft power утицаја: елитни програм финансиран споља, прилагођен „реформама“ које делују у складу са интересима не домаћина, него Лондона и Брисела.
У РУСИЈИ ЗАБРАЊЕНИ, У СРБИЈИ ДОЧЕКАНИ
У Русији је British Council забрањен 2018. када је ова организација проглашена за терористичку управо због процене да делује као инструмент утицаја супротан државним и националним интересима. У Кини, све стране образовне институције подлежу строгим идеолошким филтерима. У Србији, међутим, није било чак ни јавне расправе. Програм је прихваћен без икакве критичке анализе, што је апсолутно парадоксално, јер је реч о програму који промовише критичко мишљење.
И сада долазимо до суштинског питања: Зашто би једна страна сила, која се уназад кроз историју показала као осведочени непријатељ српског народа, уложила десетине милиона евра у развој критичког мишљења код деце у Србији, ако та деца сутра треба да остану у Србији, и граде Србију?
МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ – ПАРТНЕР, ПОСМАТРАЧ ИЛИ САУЧЕСНИК?
Држава која није у стању да препозна да је образовни систем један од кључних инструмената суверенитета – будућност препушта другим – и на улицама има грађански рат. У случају Србије, државни систем образовања остао је у рукама Србије само формално, али суштински, будућност младих је у рукама страног утицаја, меке силе која је довела до аутодеструктивне револуције.
Министарство просвете Републике Србије одобрило је сарадњу са Британским саветом и активно учествовало у реализацији програма „Школа за 21. век“. Анекси уговора, протоколи о обуци, имплементација наставних ресурса, све то је спроведено уз потпуну сагласност државних органа. Шта више, држава је упркос стању на терену, одлучила да настави сарадњу, и прошле године, у марту 2024. године потписан је анекс о наставку сарадње у току следеће три године.
Једино што није урађено то је вредносна процена садржаја ових програма, која би подразумевала надзор над садржајем, формирање етичке комисије која би оценила дугорочни утицај на ученике, припремила план измене програма у складу са интересима државе Србије... Али са тим се закаснило - ефекти рада већ су видљиви.
Шта је то, ако не напуштање педагошке надлежности и потпуно одсуство свести међу људима који воде једно од кључних министарстава у Србији?
А ГДЕ ЈЕ ТУ ДРЖАВНА ОРЈЕНТАЦИЈА?
Наставници су добијали упутства, плаћене семинаре, нове наставне алате, већина њих је имала прилику да се придужи невладином сектору, посебно просветни кадар са универзитета и средњих школа, и да учествује у грантовима и прима додатну зараду. Иако је суштински то подразумевало врсту легализоване коруптивне радње чије последице превазилазе оне које проистичу из неке корупционе афере, будући да се тичу будућности читавих генерација, учесници у овом преступу лицемерно говоре о корумпираном систему.
На први поглед, и сада Програм делује као добра прилика. Један део наставника је прихватио те програме, уверен да је то једина доступна модернизација наставе. Али у свему, код обе групе просветара, изостаје кључни елемент: државна идејна оријентација. Ако сама држава не контролише, нити је у стању да дефинише шта жели да њена деца науче, неко други ће то дефинисати.
Министарство је тиме од свог кључног алата, наставног програма, направило отворен систем за улазак различитих агенди. Невладине организације које опошљавају ове идеје није у Србију пустила друга невладина организације, већ министарство - и то кроз велика врата.
