„Украјина је показала како мали поморски дронови могу да промене равнотежу снага на мору. У будућности, ратови ће се водити не само великим флотама, већ и јатима дронова, роботизованим минама и сајбер-нападима на лучке системе.“ – адмирал Џејмс Ставридис, бивши командант Ратне морнарице САД (Foreign Policy).
Трећа деценија XXI века представља период који је буквално обликован катастрофама и ратовима различитих размера. Још горе, војни сукоби очигледно постају обележје и наредне деценије – интензивне припреме за њих већ су у току. Цео свет се припрема за будуће борбене операције – тешко да иједна држава данас може да се осећа сигурно гледајући на рат у Украјини, израелски напад на Иран или поморске битке у Црвеном мору против Хута. Рат је постао нова стварност. Још горе – та нова стварност је глобални рат. Ограничени, локални сукоби попут оних у Авганистану, Ираку и Сирији постепено нестају, уступајући место ратовима који по трајању, интензитету, жестини и карактеру више личе на велике конфликте XX века.
У СЛУЧАЈУ СУКОБА НАТО И РУСИЈЕ...
Научно-технолошки напредак човечанству је пружио читав низ нових алата за вођење исцрпљујућих ратова, упркос процесима деиндустријализације који су се појавили након Хладног рата и почетка ере глобализације. Милитаризација роботике и брисање граница између цивилних и војних технологија директно утичу на војни потенцијал чак и мањих или економски неразвијених држава.
Сви ови трендови у потпуности се односе и на Европу – и у том контексту видимо један занимљив образац. Већина потенцијалних ратних позорница у Европи су – поморске. У Балтичком и Црном мору Руска Федерација се сматра кључним противником, док су Средоземно и Егејско море зоне конфликта између Турске и Грчке.
Поморске комуникације представљају примамљиву мету за снажне економске ударе. На пример, морски извоз чини приближно 60–70% укупног извоза Руске Федерације. Покретањем војних операција против руске трговачке флоте и лучке инфраструктуре могуће је постићи запањујуће резултате – буквално поткопавање руске економије, а тиме и њене способности да одржи своју војну машинерију.
Припреме за реализацију овог сценарија – у случају сукоба НАТО-а и Москве – већ се отворено спроводе и на северном и на јужном крилу Северноатлантске алијансе. Ове напоре уједињену не само заједнички стратешки циљеви, већ и природа ангажованих техничких ресурса. Европа пажљиво проучава исходе како рата Русије и Украјине, тако и нападе Хута на САД у Црвеном мору, припремајући сопствене снаге и капацитете у складу са најновијим трендовима у војној вештини.
Не можемо са сигурношћу рећи да ли ће се у будућности заиста догодити непријатељства између Руске Федерације и европских земаља. Не можемо прецизирати време отпочињања, нити са сигурношћу прогнозирати ток и динамику. Међутим, расположиве информације и борбено искуство из последњих година довољни су да се покушамо да предвидимо карактер и изглед потенцијалног конфликта – који би, што је посебно важно, могао да пређе границе Балтика и Црног мора и директно обухвати Балкан, не само у смислу Бугарске, већ и Грчке.
ВЕЛИКИ РАТ НА МОРУ
Након 2022. године, значајан број држава чланица НАТО-а почео је активно да развија своје поморске капацитете. Овај тренд је најизраженији у земљама које излазе на Црно и Балтичко море: балтичким државама, Финској, Шведској, Бугарској, Румунији, Данској и Пољској. То одражава јасну стратешку логику – покушај изградње система отпора руској економији путем јачања санкционог режима војно-полицијским операцијама против „сенковите“ танкерске флоте Москве.
Постоји, међутим, и једна друга, политички интригантна димензија овог тренда. Све је очигледније да наведене земље не полажу превише наде у велику помоћ НАТО-а као јединствене структуре. Присуствујемо појави „војних блокова унутар блока“ – регионалних коалиција које теже да створе аутономне војне капацитете, спремне да уђу у сукоб са Русијом независно, без чекања на подршку Сједињених Држава или самосталних актера попут Турске, која би могла игнорисати преседан активирања члана 5 Вашингтонског уговора о заједничкој одбрани.
Недостатак поверења у јединство Северноатлантског савеза – и осећај потребе за развојем сопствених војних капацитета – има дубок утицај на војне доктрине земаља које би могле бити укључене у будући рат. Супротно праксама успостављеним током Хладног рата, државе региона Балтичког и Црног мора све више се ослањају на асиметричне инструменте поморског сукоба. У суштини, оне преузимају модерна борбена искуства из Украјине и Јемена и оживљавају старе концепте минског ратовања, уместо да граде класичне ракетне флоте попут оних у Јапану, Јужној Кореји или Кини.
ПОСТАВЉАЊЕ МИНА- ДУБОКО УЗНЕМИРУЈУЋИ СИГНАЛ
Посебно је упадљиво растуће интересовање европских земаља за оружје које је толико неселективно и опасно као што су морске мине – како у контексту поморског, тако и контексту рата на копну. То потврђује и чињеница да су Литванија, Летонија, Естонија, Пољска и Финска иступиле из Отавске конвенције која забрањује употребу противпешадијских мина. Упркос очигледним ризицима по цивилно поморство и међународну трговину, више земаља НАТО-а разматра велико постављање мина у Балтичком и Црном мору као одрживу и ефикасну стратешку меру. По њиховом мишљењу, то би могло послужити снажном одвраћању Русије, ограничавању њене поморске активности, и подржати потенцијалну трговинско-економску блокаду – што је од кључног значаја у случају оружаног сукоба.
У стварности, морске мине су изузетно ефикасно оружје. Али сама одлука о њиховом коришћењу представља дубоко узнемирујући сигнал. Чак и ако занемаримо питања међународног права и морално-етичке дилеме – с обзиром да би мине угрозиле цивилне бродове – и посматрамо ситуацију искључиво из угла логике и стратешког прагматизма, слика будућег рата изгледа веома застрашујуће.
Масовно постављање мина у мору практично значи потпуно обустављање пловидбе. То, пак, подразумева и укидање било какве економске активности везане за морску инфраструктуру – што би нанело разоран ударац економијама читавих региона. Такав сценарио био би катастрофалан не само за Руску Федерацију, већ и за земље које са њом деле воде Црног и Балтичког мора.
Балтички документи: Статистика теретног саобраћаја (2023–2024) према Eurostat и Rosstat
| Лука | Држава | Саобраћај мил. тона, 2023 | Главни терет | Удео извоза/БДП |
|---|---|---|---|---|
| Гдањск | Пољска | 65.1 | Угаљ, нафтни производи, контејнери | ~12% поморског извоза Пољске |
| Гдиња | Пољска | 28.4 | Хемикалије, жито, ђубриво | ~5% регионалног БДП-а Помераније |
| Санкт Петербург | Русија | 59.8 | Нафта, гас, метали, контејнери | ~7% укупног извоза Русије |
| Уст Луга | Русија | 104.3 | Угаљ, нафта, природни гас ЛНГ | ~15% поморског извоза Русије |
| Хелсинки | Финска | 18.9 | Папир, дрво, машине | ~8% извоза Финске |
| Рига | Летонија | 25.6 | Угаљ, жито, нафтни производи | ~10% БДП-а Летоније |
| Клаипеда | Литванија | 36.2 | Нафта, ђубриво, контејнери | ~20% извоза Литваније |
Економски значај балтичких лука (2023-2024)
| Лука | Држава | Економски удео | Ризици блокаде | Финансијске последице (годишње) |
|---|---|---|---|---|
| Гдањск | Пољска | ~12% извоза | Колапс немачке аутомобилске индустрије (испорука делова) | Губици од €3–5 милијарди |
| Уст Луга | Русија | ~15% поморског извоза | Губитак прихода од извоза ЛНГ и нафте | Губици од $15 милијарди |
| Хелсинки | Финска | ~8% извоза | Недостатак папира и дрвета у ЕУ | Губици од €1.2 милијарде |
| Клаипеда | Литванија | ~20% извоза | Пољопривредна криза у ЕУ због несташице ђубрива | Губици од €800 милиона |
| Санкт Петербург | Русија | ~7% извоза | Прекид испоруке опреме и робе из Кине | Губици од $8 милијарди |
ТОТАЛНИ РАТ - МИМО ПРАВИЛА И НОРМИ
Ово је тотални рат — рат који се води без икаквог обзира према правилима или нормама, било у односу на непријатеља, било у односу на сопствену економију и добробит становништва.
Неко би можда рекао да је то преувеличавање — али савремена војна историја јасно показује супротно. Од 1981. до 1988. године у Персијском заливу вођен је „Танкерски рат“ великих размера — сукоб између Ирака и Ирана у којем су обе стране настојале да паралишу економију противника пресецањем морских трговачких рута. Оно што је почело као серија локалних напада на танкере брзо се претворило у свеобухватни рат који је без разлике погађао целокупно регионално поморство.
Један од најразорнијих удараца и по економије држава Персијског залива и по глобалну трговину био је масовно постављање морских мина. Оне су практично зауставиле трговину морем све док нису интервенисале међународне снаге — укључујући америчке, британске, француске и совјетске миноловце и тимове за разминирање.
Упркос суровости и потпуном игнорисању цивилног бродског саобраћаја од стране Ирана и Ирака, последице њихових дејстава на мору значајно су ублажене страним мешањем, које је омогућило да кључне трговачке артерије остану функционалне. Поред тога, оружје које су користиле зараћене стране било је углавном нискотехнолошко, што је омогућило совјетским и америчким снагама да у року од неколико месеци уклоне минска поља. Ни Багдад ни Техеран нису располагали средствима да озбиљно ометају тај процес.
Међутим, ако данас разматрамо могућност сличног сценарија у Европи — у доба 21. века и напредних технологија — последице таквог тоталног рата на мору изгледају знатно мрачније. Као и Руска Федерација, економија Европске уније је у великој мери зависна од морских трговачких рута, а Балтичко море игра кључну улогу у томе.
УПОЗОРЕЊЕ ЗА ЕВРОПУ
Шта би се десило са европском економијом без луке Гдањск или луке Хелсинки? Без немачких лука на Балтику или финских бродоградилишта?
„Танкерски рат 1980-их у Персијском заливу је упозорење за Европу. Тада су минска поља паралисала трговину, али данас би последице биле вишеструко горе — обим терета је порастао, а технологије минирања постале су знатно напредније.“
— Роберт Каплан, војни историчар (The Atlantic)
„Осамдесетих је разминирање Персијског залива трајало месецима. Данас, ако Балтик буде миниран, деблокада би могла потрајати годинама — и то само ако уопште буде могућа.“
— адмирал Тони Радакин, бивши командант Краљевске морнарице Уједињеног Краљевства
Тренутно не постоји никаква „трећа сила“ која би могла да интервенише у таквом сукобу — а савремене војне технологије, у комбинацији са растућим непријатељством, могле би на дуги рок да паралишу значајан део европских поморских лука.
Идеје о „циљаним постављањима мина“ или „ограниченој блокади Финског залива“ нису реалне. Иако Москва није постигла велике успехе у поморском ратовању против Украјине, јасно је показала способност да се прилагоди условима борбе и води рат по принципу исцрпљивања.
С обзиром на обиман ракетни арсенал Русије, искуство у дронском ратовању и развој роботизованог наоружања, сваки покушај блокаде њених лука или заустављања трговачке флоте може имати веома озбиљне и далекосежне последице.
У 2023. години, украјинска морнарица успешно је употребила морске дронове и мине против Црноморске флоте Русије, потопивши неколико бродова — укључујући ракетну крстарицу Москва и фрегату Адмирал Макаров. То показује кључну чињеницу: чак и без моћне флоте, могуће је нанети значајну штету непријатељу. Очигледно, исто важи и за Русе — они поседују цео спектар средстава за вођење морског рата неселективним методама, и у случају покушаја блокаде лука, у стању су да употребе свој арсенал како би пореметили европске трговачке руте.
Као што историја и актуелни трендови показују, савремени поморски конфликти прете не само војним циљевима већ и економским колапсом свих укључених страна. Ипак, постоје алтернативе: јачање дијалога у оквиру ОЕБС-а, стварање зона деескалације (по узору на Иницијативу за Црно море из 2022. године), као и улагања у технологије разминирања и сајбер-заштиту поморске инфраструктуре.
Без оваквих корака, Европа ризикује да понови сценарио „Танкерског рата“ — сукоба у којем на крају губе сви.
