Сара Билс је оснивачица DD Geopolitics, независног медијског и информативног портала који окупља сараднике, новинаре и аналитичаре из целог света. DD Geopolitics је један од најбрже растућих независних медија у последњих неколико година, са стотинама хиљада пратилаца. Сара Билс често интервјуише истакнуте личности путем видео-стриминга на Јутјубу, Рамблу и другим платформама, као и у оквиру јавних разговора и дебата на Твитеру, путем платформе Spaces.
Здраво, Сара, и велико хвала што сте пристали на овај интервју за Eagle Eye Explore. Прелазимо одмах на велике теме, посебно с обзиром на то да сте и сами амерички држављанин – царине администрације Доналда Трампа. Рећи да су нове Трампове царине шокирале светска тржишта било би ублажавање, с обзиром на њихов безпреседан карактер. Као амерички држављанин и геополитички аналитичар, какво је ваше мишљење који крајњи циљ, увођењем ових нових царина на већину света - покушава да постигне Трамп?
Част ми је да разговарамо. По мом мишљењу, председник Трамп је вероватно веровао да ће увођење свеобухватних царина натерати друге земље да се више ускладе са Сједињеним Државама, дистанцирају од Кине и ојачају економски положај Америке на глобалном нивоу. Међутим, стварност се развијала сасвим другачије. Уместо да изолују Кину, ове царине су подстакле многе земље да додатно учврсте везе са Пекингом, тражећи алтернативна партнерства како би ублажиле ефекте америчке трговинске политике. На пример, током недавне посете Вијетнаму, кинески председник Си Ђинпинг потписао је 45 споразума о сарадњи, с нагласком на унапређење интеграције ланаца снабдевања и развој инфраструктуре, укључујући значајан железнички пројекат вредан 8 милијарди долара који повезује две земље. Овај потез не само што продубљује кинески утицај у југоисточној Азији, већ показује и њену посвећеност регионалном повезивању и економској сарадњи. Слично томе, европске земље све више сарађују са Кином како би унапредиле своје индустријске и технолошке капацитете. Европска унија, препознајући лидерство Кине у технологији електричних возила, настоји да оствари стратешка партнерства која подразумевају пренос технологије, и захтеве за локалну производњу. Овај приступ има за циљ јачање европске индустријске базе, уз истовремено неговање узајамно корисних односа са кинеским компанијама. Ови догађаји указују на то да су царине, уместо да ојачају америчку економску доминацију, вероватно убрзале глобалне напоре на диверсификацији економских савеза. Поред тога, настала нестабилност на тржишту отворила је могућност за профитирање финансијских инсајдера и политичких савезника, често на штету шире економске стабилности. С обзиром на све ово, тешко је уочити јасну, стратешки доследну намеру иза ових царина. Уместо да буду осмишљен алат глобалне економске реорганизације, делују више као импровизована политика која приоритет даје краткорочним добицима у односу на дугорочну стабилност.
Вероватно су два највећа изненађења у вези са царинама биле мере усмерене против Канаде и Мексика. Већина нас је већ упозната са Трамповим захладнелим односима са Мексиком – не само због проблема илегалне миграције, већ и због активности мексичких картела преко границе – али зашто Канада?
Иако су тензије са Мексиком биле донекле очекиване, због дуготрајних проблема миграције, безбедности и трговинских неравнотежа, одлука да се уведу царине Канади изненадила је многе. Канада се традиционално сматра једним од најближих америчких савезника – економски, војно и културно – па је на први поглед, циљати њу, изгледало контрапродуктивно. Ипак, ако се дубље загледамо, уочавамо неколико фактора у позадини. Прво, Трампова администрација је константно посматрала трговину кроз призму трансакционализма – сваки однос се оцењује по томе ко „побеђује“, а ко „губи“. У таквом оквиру, ни традиционални савезници попут Канаде нису били изузети, уколико се сматрало да профитирају на рачун САД. Трамп и његови трговински саветници често су указивали на спорове у вези са млечним производима, дрветом и челиком као примере где су веровали да Канада искоришћава САД, захваљујући повољним условима из старих трговинских споразума. Друго, циљање Канаде служило је и за унутрашње политичке потребе. Представљањем чак и пријатељских земаља као неправедних партнера у трговини, Трамп је ојачао шири наратив национализма – да су претходне америчке администрације дозволиле савезницима да искористе америчку великодушност, и да је он једини који то може да исправи, спреман да „стане у одбрану“ и поново успостави услове сарадње, без обзира ко је партнер са друге стране. То се савршено уклапало у шири Трампов концепт „Америка на првом месту“. Ипак, као и у случају царина према другим државама, овај потез имао је неочекиване последице. Канада је убрзала напоре на диверсификацији својих трговинских односа, укључујући проширење споразума са Европском унијом и продубљивање економских веза преко Пацифика кроз Свеобухватни и прогресивни споразум за транс-пацифичко партнерство (CPTPP). Уместо да консолидује северноамеричко јединство, ова политика је ризиковала његово разбијање – управо у тренутку када би геополитичка конкуренција имала корист од снажнијег блока. Укратко, царине према Канади више су биле у функцији слања поруке, него што су се темељиле на конкретним замеркама – али та порука дошла је уз стратешку цену.
Од царинских до стварних ратова – два сукоба који данас доминирају на насловицама су рат између Русије и Украјине, и шира војна кампања Израела на палестинским територијама, Либану и Сирији. Када је реч о Русији и Украјини, очигледно да је коначна жеља Украјине да НАТО директно интервенише у сукобу против Русије, при чему Кијев игнорише потенцијално катастрофалне последице – избијање Трећег светског рата и нуклеарног сукоба. Како објашњавате да украјинско руководство, инсистирајући на НАТО интервенцији против Русије, емитује равнодушност према ризику по Европу и цео свет. На крају крајева, Украјина се често представља као „бранилац мира у Европи“.
Упорни захтеви украјинског руководства за НАТО интервенцијом, упркос очигледним ризицима ескалације, могу се објаснити комбинацијом очаја, политичког преживљавања и прорачунате опкладе на подршку Запада. Из њихове перспективе, опстанак Украјине као државе – барем онакве какву је они замишљају – све више зависи од спољне војне помоћи. Након значајних територијалних губитака и суочавања с реалношћу дуготрајног рата с Русијом, украјински лидери имају мало разлога за уздржаност. Уместо тога, представљајући себе као „бранитеље европског мира“, настоје да уздигну лични сукоб на ниво моралног чина за Запад – као да је одбрана Украјине исто што и одбрана целокупног европског поретка. Ту је и политичка логика. За лидере попут Володимира Зеленског, држање међународне пажње и саосећања су од кључне важности. Како се у западним друштвима и владама јавља умор, украјинска стратегија подразумева стално подизање улога – представљање сукоба не као регионалног рата, већ као фронта за опстанак западне цивилизације. Таква нарација у функцији је притиска на чланице НАТО-а да остану укључене, а уједно минимизује позиве за преговарачка решења, која Кијев вероватно доживљава као неповољна у овом тренутку. Истовремено, присутан је и елемент авантуризма. Неки украјински званичници заиста верују да ће западно одвраћање спречити Русију да прибегне нуклеарном оружју, полазећи од претпоставке да Москва не би ризиковала директан сукоб с НАТО-ом. Та претпоставка је опасна. Потцењује се ризик од погрешне процене, несрећне ескалације или политичких промена у Вашингтону, Бриселу или Москви које би у тренутку промениле целокупну ситуацију. На крају, украјинско руководство се налази у замци између егзистенцијалног страха и уверења да је стална ескалација – вербална или стварна – њихова најбоља шанса за опстанак. Да ли ће им та стратегија користити или се обити о главу, остаје једна од кључних неизвесности овог сукоба.
Из Европе на Блиски исток – кружиле су бројне гласине и извештаји који наговештавају могућу војну акцију Израела против Ирана, посебно против иранских нуклеарних постројења. У светлу тврдњи Израела и Запада да Иран производи нуклеарно оружје, да ли је претеривање претпоставити да смо можда на прагу понављања западне инвазије на Ирак из 2003. године, која је такође била заснована на сличним оптужбама – наводној производњи оружја за масовно уништење од стране непријатеља западних сила?
Постоје одјеци 2003. године у начину на који се говори о иранском нуклеарном програму – са многим препознатљивим темама: оптужбе о тајним програмима оружја, позиви на превентивне акције и медијске кампање притиска. Ипак, не верујем да ћемо бити сведоци сценарија сличног инвазији из 2003. године. Прво, постоји велика разлика у политичкој вољи. Иако је Израел веома гласан у вези са ударима на иранска постројења, Сједињене Државе – чак и за време Трампове администрације – показују знатно већу уздржаност. Трамп је недавно изјавио да одбија да буде увучен у рат са Ираном. Такви сигнали су важни. За разлику од раних 2000-их, када је постојала координисана кампања унутар америчког политичког, обавештајног и медијског апарата да се оправда инвазија на Ирак, данас постоји здравија доза скептицизма – чак и у самом естаблишменту САД.
Друго, војни и геополитички контекст је различит. Иран није Ирак из 2003. Има снажне асиметричне способности, јаке регионалне савезнике и могућност да узврати на начине који би дестабилизовали не само Блиски исток, већ и глобална енергетска тржишта – што је нешто чега је Трампова администрација очигледно свесна. Директан рат са Ираном био би вишеструко сложенији, скупљи и непредвидљивији него што је био случај са Ираком. Ипак, ризик од ограничених удара – нарочито од стране Израела – и даље постоји, и свака ограничена интервенција носи ризик од нежељене ескалације. Али, пуна копнена инвазија на Иран, по мом мишљењу, тренутно није вероватна. Пуно је позирања, али до сада видимо приметну линију уздржаности из Вашингтона – а та уздржаност је значајна.
Задржимо се на теми спољног мешања, наравно, то се не односи само на оружане сукобе и посредничке ратове, већ и на изборне манипулације и обојене револуције. Један од најистакнутијих друштвено-политичких догађаја данас су масовни протести широм Србије. Поново, из америчке перспективе, у којој мери верујете да страни актери могу искористити социо-политичку ситуацију у Србији – било да су на страни демонстраната, Владе Србије или ни једне стране?
Мислим да је важно препознати да протести у Србији проистичу из стварних, легитимних незадовољстава. Многи грађани су фрустрирани због корупције, економске стагнације и недостатка демократске транспарентности. Ти унутрашњи проблеми створили су плодно тле за широко распрострањено незадовољство. Међутим, страни актери свакако покушавају да искористе ситуацију. Западне НВО, медији и дипломатски канали појачавају протесте и приказују их на начин који служи ширим геополитичким циљевима – пре свега слабљењу веза Србије са Русијом и Кином, и гурању земље чвршће у орбиту западних институција попут НАТО-а и ЕУ. Дакле, иако сами протести нису нужно споља режирани, наратив око њих – и потенцијално њихов дугорочни ток – обликују спољни интереси. То је класичан пример експлоатације органског покрета у сврху стратешких интереса. Положај Србије као тачке сусрета Истока и Запада чини је посебно осетљивом на овај вид утицаја, било да се он јавља у облику политичког притиска, медијских кампања или тајне подршке. Укратко, то је веома осетљива ситуација која заслужује разумевање и са унутрашњег и са међународног аспекта.
Након поништавања председничких избора у Румунији прошле године и забране независног националистичког кандидата Калинa Ђеорђескуа – који се залагао за политику против ЕУ и НАТО-а – сведочили смо и забрани других националистичких политичара да учествују на изборима, попут Марин Ле Пен у Француској и Жаира Болсонара у Бразилу. Да ли верујете да овде постоје шири, спољни фактори усмерени против националистичких и популистичких фигура, или мислите да је реч о пукој случајности?
Тешко је посматрати ове случајеве – од Румуније до Француске и Бразила – и одбацити их као пуке случајности. Иако не верујем у велике глобалистичке завере, очигледно је да се националистичке и деснопопулистичке фигуре суочавају са координисаним институционалним отпором у више земаља. Ови лидери често изазивају постојеће политичке и економске структуре – посебно ауторитет транснационалних организација попут Европске уније, НАТО-а или глобалних финансијских институција. Као резултат, они постају политичка претња не само унутар сопствених земаља, већ и за шире регионалне или чак глобалне агенде. Приметан је образац у којем се правни механизми, медијске кампање и регулаторна тела све више користе да би се овакви кандидати маргинализовали, дискредитовали или директно забранили – често под изговором „заштите демократије“, иронично, кроз ограничавање избора бирача. То не значи да постоји нека тајна соба у којој се све ово оркестрира, али постоје веома стварни политички, финансијски и идеолошки притисци који се сливају против покрета који заговарају суверенитет, национализам или деглобализацију. Те снаге су моћне и делују брзо када осете да су њихови интереси угрожени. Укратко – није случајност. То је последица системског отпора према политичким снагама које изазивају постојећи међународни поредак.
И за крај – нешто мало другачије: Илон Маск и DOGE. За све наше читаоце који можда још увек нису сигурни какве везе Маск и DOGE имају са америчком политиком – можете ли нам објаснити Маскову улогу у америчкој влади и шта је тачно DOGE?
Искрено, тешко је прецизно одредити каква је тачно улога Илона Маска у Министарству за ефикасност владе (DOGE), а та нејасноћа као да прожима целу иницијативу. У почетку, DOGE је представљен као амбициозан пројекат са циљем елиминације 2 билиона долара државног расипништва, преваре и злоупотреба. Маск је постављен као визионарски лидер, који ће својим технолошким знањем оптимизовати функционисање федералне администрације. Међутим, с временом су пројектоване уштеде знатно смањене – на око 150 милијарди долара. Уз то, Маск је најавио да ће своје ангажовање у DOGE-у свести на један до два дана недељно, наводећи потребу да се поново фокусира на Теслу након великог пада у профиту.
Поред ових финансијских и кадровских промена, DOGE се нашао под озбиљном критиком због својих пракси у обради података. Извештаји показују да је DOGE добио приступ осетљивим базама података неколико федералних агенција, укључујући Управу за социјално осигурање, Министарство за питања ветерана и Министарство здравља и социјалне заштите. Тај приступ обухвата личне податке, као што су бројеви социјалног осигурања, подаци о банковним рачунима и здравствени картони. Америчка унија за грађанске слободе (ACLU) поднела је федералну тужбу против Управа за социјално осигурање и Министарства за ветеране, наводећи кршење Закона о слободи приступа информацијама.
Поред тога, примена вештачке интелигенције у DOGE-у ради анализе и потенцијалне реорганизације владиних операција изазвала је страховања од масовног надзора и урушавања права на приватност. Информатори и истраживачки новинари тврде да је DOGE у својој аквизицији података можда заобишао важеће законе и протоколе о заштити приватности, што је довело до потенцијалне злоупотребе личних информација. У суштини, иако је DOGE замишљен као смела иницијатива за повећање ефикасности власти, његову реализацију карактеришу нејасно лидерство, неиспуњени финансијски циљеви и озбиљне забринутости у вези с приватношћу и грађанским слободама. Недостатак транспарентности и надзора над радом DOGE-а јасно указује на потребу за темељним преиспитивањем његових пракси и циљева.
Да ли верујете да ексцентрична природа Маска и утицај Twitter-а/X могу помоћи или нашкодити Трампу у његовом мандату председника Сједињених Држава?
Не верујем да ће Илон Маск или Twitter/X дугорочно имати значајан утицај на Трампов председнички мандат – свакако не у мери која би му озбиљно помогла или одмогла. Масков политички и економски утицај је у паду. Акције Тесле падају, поверење инвеститора слаби, а Масков лични бренд – некада симбол иновација – сада све више асоцира на нестабилност и контроверзе. Његова повезаност с Трампом можда је раније имала користи, али Трамп је увек деловао из прагматичних интереса. Ако Маск постане терет, биће склоњен без оклевања.
Што се тиче Twitter-а/X, иако платформа игра улогу у обликовању наратива и појачавању гласова, она је ипак само један од алата. Бука је велика и може изазвати краткотрајне медијске ударе, али нема моћ да суштински промени Трампову политичку путању. У најбољем случају, Маскова непредвидљивост може повремено изазвати непријатности или одвраћање пажње, али не у мери која би угрозила Трампову контролу над администрацијом или базом. Укратко, Трамп је и даље за воланом. Маск, као и многи други у његовом кругу, је потрошив ако престане да буде користан.
Враћајући се на тему спољног мешања – USAID је позната као агенција која наводно ради на хуманитарној помоћи и цивилном развоју у иностранству. Међутим, у последњим месецима, Трампова администрација је открила да велики део онога што USAID ради у иностранству и финансира заправо представља мешање у друштвене, културне и политичке прилике других држава. Мора се поставити питање легалности оваквих активности, зар не?
Апсолутно, легалност и легитимност активности USAID-а у иностранству треба довести у питање – можда више него икада. USAID никада није био само усмерен на хуманитарну помоћ. Од самог почетка, дизајниран је да служи ширим стратешким интересима САД, често делујући паралелно са тајним обавештајним операцијама. Како је један од оснивача Националне задужбине за демократију (NED), Ален Вајнстин, отворено признао: „Велики део онога што данас радимо, тајно је обављала ЦИА пре 25 година.“ Другим речима, организације попут USAID-а и NED-а створене су да обезбеде јавни, „отворени“ механизам утицаја, који више није могао да се спроводи из сенке након што су активности ЦИА-е дошле под већу лупу јавности.
Иако је Трампова администрација практично смањила јавна финансирања USAID-а, чиме је створен утисак повлачења, реалност је да су многе кључне функције само премештене унутар Стејт департмента и предате у руке приватним обавештајним компанијама попут Palantir-а. Тај помак не укида спољно мешање – само га чини мање транспарентним и тежим за контролу или чак откривање. Недавни извештаји показују да су програми повезани са DOGE-ом, Palantirom и другим сумњивим партнерима били укључени у упитне акције прикупљања података и приступ осетљивим базама података без довољног надзора. У суштини, алати утицаја и манипулације постају све приватизованији, мање одговорни и, можда, чак опаснији него у време када је USAID деловао отворено. Дакле, не само да је легално поставити питања о активностима USAID-а – то је неопходно. А преношење тих активности на приватне извођаче само још више наглашава потребу за јавним надзором.
И за крај, с обзиром на већ турбулентну природу Трампове администрације само неколико месеци након почетка његовог другог мандата, шта предвиђате да ће његово председништво донети како Сједињеним Државама, тако и целом свету од сада па до новембра 2028. године?
Моје виђење је прилично песимистично када је реч о Трамповој способности да испуни обећања дата својој бирачкој бази. Упркос популистичкој реторици, видим мало доказа да се заиста спроводе суштинске реформе – било у управљању, економији или националном суверенитету. На много начина, нестабилност, унутрашње погодбе и хаотично доношење политика које смо до сада видели указују да политички естаблишмент у суштини остаје нетакнут – само преобучен у нову амбалажу.
Ипак, ако погледамо ширу слику и глобални утицај, не можемо порећи да Трампове политике – било намерно или случајно – убрзавају пад униполарности и јачају успон мултиполарног света. Његове агресивне царинске мере, трансакциони приступ савезништвима и повлачење из одређених глобалних институција приморавају друге земље да диверзификују своја партнерства, граде нове регионалне блокове и све снажније се осамостаљују у односу на Вашингтон.
Као неко ко подржава мултиполарни светски поредак, могу признати да Трампово председништво, колико год хаотично било, доприноси том помаку. То није уредан нити идеалан процес, а акцелерационизам свакако носи ризике – али крајњи резултат је свет који је далеко мање доминиран једним центром моћи него што је то био пре десет година. Дакле, иако сам скептична у погледу Трампове унутрашње агенде и његове способности да истински реформише систем унутар земље, такође препознајем да његово председништво ненамерно гура свет ка уравнотеженијем и плуралистичком међународном поретку.
