Анри де Гросувр, аналитичар, геополитичар телукратске орјентације и аутор монументалних дела храбро излази на црту светском хегемону. Са позиције заступника концепције по којој би Европа требало да раскине ланце који је везују за САД и направи савез са Русијом, Де Гросувр годинама самоуверено пркоси Империји, постављајући, у времену историјског ригиншпила, не тако популарне геополитичке векторе. Међу евроатлантистима омражен, француски политиколог ужива велики углед у кругу светских интелектуалаца. Предговор за прво издање његове књиге „Париз-Берлин-Москва: пут независности и мира“ написао је Пјер–Мари Галоа, један од најистакнутијих сарадника генерала Де Гола, аутор концепта француске нуклеарне самосталности, декларисани противник америчке политике и ратова које је ова држава водила у постхладноратовском раздобљу. Не треба да чуди. Анри де Гросувр је ватрени заступник идеја деголизма.
Светски поредак који смо познавали, повратком Доналда Трампа у Белу кућу, броји своје последње дане. Да ли је неосновано тврдити да присуствујемо историјском тренутку који неминовно води ка урушавању глобалних институција и повратку националне државе на европском тлу?
Избор Доналда Трампа у Сједињеним Државама несумњиво представља важан фактор промене у САД, Европи и широм света. Када говорим о Европи, мислим на географску целину која дели заједничку културу – од западне Европе (Енглеска, Француска, Португалија) до већег дела Русије – а не на Европску унију у ужем смислу речи. Европска унија обухвата само део Европе и, парадоксално, не представља прави европски пројекат, с обзиром на то да се све више позиционира као пука етапа глобализације, одвојена од историјских, културних и верских основа Европе.
Избор Трампа мења односе и у потпуности осветљава супротстављеност – ако поједноставимо – између глобалиста, чији је архетипски представник била Бајденова администрација, и „традиционалиста“ који се залажу за традиционално схватање народа, нација и организације друштва. Медији се углавном фокусирају на личност Доналда Трампа, али често се занемарује његов тим. У њему постоје снажне личности које, свака у својој области, развијају кохерентан алтернативни програм за Сједињене Државе и њихове односе са другим земљама.
Посебно мислим на потпредседника Џеј Ди Ванса, који је млад, структуриран, отворено конзервативни католик, потиче из радничке класе, али је након војне службе успео да се упише на један од најелитнијих америчких универзитета. Његов говор на Минхенској безбедносној конференцији дубоко је уздрмао бриселске елите и њихове савезнике. Подстичем ваше читаоце да тај говор прочитају или преслушају у целини – веома је поучан.
У том говору он посебно указује на оно што сматра највећом претњом за Европу: „непријатељ изнутра“ („the enemy from within“), који проистиче из скретања ка деконструкцији (коју је теоретисао француски филозоф Жак Дерида, а чије су идеје наставиле да се развијају у Сједињеним Државама), што је, између осталог, довело до рађања тоталитаризма у форми woke идеологије.
Оштри геополитички заокрет САД, Европу ставља пред немале изазове, у првом реду оне везане за судбину НАТО-а али и могућност стварања новог одбрамбеног савеза...?
Често се наивно верује да је проширење НАТО-а знак његове снаге и виталности. Напротив, сматрам да је то знак слабости. Данас више нико озбиљно не верује у стварну примену члана 5 (одредба о заједничкој војној интервенцији у случају напада на једну од чланица).
Исти феномен смо видели и у Европској унији. Парадоксално, управо су Британци били ти који су подстакли ширење ЕУ на исток, свесни да ће то ослабити политичку моћ Уније, јер ће бити немогуће да се све чланице усагласе око стратешких питања – као што су односи са Русијом, Кином или Сједињеним Државама. То је претворило ЕУ у тржиште без стварне политичке моћи.
Свима је познато да су Сједињене Државе и НАТО били индиректно укључени у рат у Украјини – и да су британске, пољске и америчке специјалне снаге биле на терену још 2014. године – али сви добро обавештени експерти, изван ТВ студија, знали су да Украјина и њени савезници не могу добити овај рат, што се данас и показује.
Сједињене Државе се постепено војно повлаче из Европе, а НАТО је на путу постепеног опадања. Али Европљани морају да га замене нечим својим.
Француска и даље има снажну одбрамбену индустрију и једина је континентална европска земља – заједно са Русијом – која може да направи цивилни и војни авион од почетка до краја без ослањања на англосаксонске земље. Француска, Немачка, Шведска и Италија заједно могу да изграде основе једне кохерентне и кредибилне европске одбране – и војске и индустрије – али за то је неопходна воља и организација.
У супротном, Европа ће постати тек један простор под спољашњим утицајем, ухваћен у замку између Сједињених Држава и Русије.
Европска унија све трапавије артикулише сопствену стратегију и интересе. Да ли јој прети распад, можда стварање лабавије конфедерације држава?
Проблем Европске уније је у томе што никада није осмишљена као кохерентан пројекат са јасним границама — нико не зна које су коначне границе ЕУ. Французи имају менталну географску слику Француске, Американци Сједињених Држава, Британци Уједињеног Краљевства — али нико нема јасну представу о облику и границама Европске уније.
Поред тога, одбацили смо саме темеље наше културе, који су тројаког карактера, а на којима морамо изградити Европу нација: то су грчко наслеђе, римско наслеђе и хришћанство. Све је ту!
Заправо, европски пројекат какав се данас замишља у Бриселу није истински европски пројекат — то је само још једна етапа глобализације. Историјске референце Европе замењене су идеологијом мањинских права, чији је циљ, сасвим јасно, да разгради европске народе и породичне структуре које су вековима биле темељ нашег друштва и културе.
Поједине чланице изражавају све отвореније, категорично неслагање по питању кључних праваца...?
Са 27 држава чланица, немогуће је постићи консензус о дефинисању заједничких стратешких циљева. Зато напредак мора доћи од групе пионирских земаља које ће спровести конкретне кораке у специфичним областима — на пример, Француска, Немачка и/или Италија, Пољска и неке мање земље које су вољне да се придруже том пројекту.
Институције Европске уније морају се поново осмислити већ сада. Верујем да ће Стразбур играти кључну улогу у тој обнови. Стразбур је не само седиште Европског парламента, већ и Савета Европе (који обухвата земље централне Европе и Русију, чак и оне које нису чланице ЕУ), као и Скупштине европских региона и многих других међународних организација које широј јавности нису познате.
Стразбур је такође симбол француско-немачке основе, везе са централном Европом (на ту тему сам објавио чланак) и платформа за значајан дијалог између католика и православних.
Појасните наглашени интерес глобалиста за Румунију. Шта је са Пољском? Какво је место у новој безбедносној архитектури источне Европе намењено овим земљама?
НАТО и Сједињене Државе значајно су инвестирале у Румунију. То је земља коју добро познајем – живео сам тамо годину и по дана и говорим мало румунски. Недавно сам поново посетио Румунију, крајем 2024. године, и имао прилику да се сретнем са политичким и верским званичницима.
Румунија је, после Пољске, најмногољуднија земља централне Европе. Она има скоро 600 километара дугу границу са Украјином, приступ веома значајном Црном мору, и представља једну од најважнијих земаља – после Пољске – у оквиру такозваног евроатлантског система у централној Европи.
Пољска има амбицију да преузме улогу коју тренутно унутар Европске уније имају Немачка и Француска. Иако Пољска несумњиво има бројне предности, та амбиција је очигледно претерана. Ипак, она већ сада има утицај и тај утицај ће наставити да расте – заједно са Француском, Немачком и Италијом – унутар ЕУ.
Да ли се напори да се Румунија сачува по сваку цену могу објаснити и стварањем нове осовине Мађарска, Словачка, Хрватска - која има потенцијал да угрози Брисел као центар одлучивања?
Заиста постоји једна нова, алтернативна осовина која се формира између Мађарске, Словачке и Хрватске. Због тога је веома важно за глобалисте који су се данас концентрисали у Бриселу да „не изгубе“ Румунију – из већ наведених разлога: присуство НАТО-а, приступ Црном мору и границе са Украјином и бившом совјетском републиком Молдавијом.
Историјски гледано, Румунија је увек бирала страну најмоћнијег царства у датом тренутку, али њено становништво све више схвата да нема стварног интереса да слепо подржава стратегију Брисела која се све више везује за губитничку страну.
Догађај који се односи на дисквалификацију фаворизованог председничког кандидата веома је забрињавајући. Само неколико дана пре хапшења кандидата Ђорђескуа, Тудорел Тоадер – бивши министар правде Румуније и члан Уставног суда који је требао да одлучи о Ђорђескуовој подобности – јавно је изјавио да не види ниједан ваљани разлог да се његова кандидатура блокира!
У сваком случају, верујем да ће Румунија наставити да игра важну улогу унутар Европске уније и у средњој Европи. Председнички избори у Румунији, који су сада одложени за мај, биће веома значајни и вреди их пажљиво пратити.
Уз Мађарску, Хрватску, Словачку, Србију и Румунију, данас се формира група европских земаља са територијалном повезаношћу која би могла ефикасно да се позиционира као алтернативни блок.
Које земље видите као нова геополитичка жаришта у Европи у наредној деценији? Да ли је могуће да у средњој и југоисточној Европи настане нови геополитички пол, независан од Вашингтона и Брисела?
У западној Европи, кључне земље - које имају специфичну традицију односа и са Сједињеним Државама и са Русијом - јесу Француска, Немачка и Италија. Њима морамо додати Пољску, чије становништво, економија и амбиција омогућавају да одигра значајну улогу и са којом ће бити неопходна сарадња.
У централној Европи очигледно се формира нова група коју чине Мађарска, Словачка, вероватно Чешка и Хрватска, а ускоро можда и Румунија и Србија. Ова група би могла да нађе заједнички језик са Пољском. Иако Србија није чланица ЕУ, она је природан кандидат да се придружи овом блоку.
Ипак, неизвесности је много, јер сукоб између глобалиста и „традиционалиста“ пролази кроз сваку земљу, од најмање до највеће.
Чини се да потези естаблишмента у Француској и Немачкој, парадоскласно, али све више гурају народ у загрљај суверениста. Отвара ли се простор за озбиљне политичке промене у овим земљама?
Упркос проширењу Европске уније на земље централне Европе и растућем, оправданом значају земаља попут Пољске, Француска и Немачка - када делују заједно - и даље имају одлучујући утицај на правац ЕУ.
Последњих година њихови међусобни односи нису били најбољи, а њихову лидерску позицију унутар ЕУ оспорило је партнерство Француске и Италије, које је институционализовано Квириналским споразумом 2021, након Ахенског споразума из 2019. Ахенски споразум био је надоградња чувеног Споразума из Јелисејске палате, који су 1963. године потписали генерал Де Гол и Конрад Аденауер.
Француска и Немачка заједно учествују у буџету ЕУ са отприлике половином укупних средстава (52,5% у 2018. и 42,1% у 2023), док, на пример, Естонија прима више него што доприноси. Такође желим да истакнем да је садашња висока представница ЕУ за спољну политику, Каја Калас, веома блиска америчким глобалистичким круговима, па самим тим и владајућој идеологији данашњег Брисела.
Све ово указује на то да би, уколико би Француска и Немачка приступиле алтернативном суверенистичком табору, судбина Европске уније била у њиховим рукама.
Исто тако, Аустрија је мала земља, али игра важну улогу, због својих језичких и културних веза са Немачком, али пре свега због блиских односа и дубоког разумевања земаља централне и источне Европе.
Дакле, данас је у Европи све могуће...
Први пут од 1945. године, заједнички интереси Сједињених Држава Доналда Трампа и Џеј Ди Ванса и Русије поклапају се у подршци настанку једне аутономне Европе. То је и шанса и прилика за све европске конзервативце и суверенисте да успоставе „Европу нација“ у духу како ју је замишљао генерал Де Гол.
Моје геополитичко размишљање о Европи засновано је на мишљењу и делу генерала Де Гола. Данас је он и даље референтна личност важним политичарима у Сједињеним Државама (позната је Вансова фасцинација Де Голом), Владимиру Путину и Сергеју Лаврову, као и свим истинским француским конзервативцима — а често и онима у другим европским земљама.
Генерал је, иначе, био посебно привржен француско-српском пријатељству. Борба почиње и биће тешка — али ја сам оптимиста.
Колико српске земље и српски чинилац интригирају кројаче светске политике? Случај Милорада Додика говори да је српско питање веома важно евроатлантистичкој струји?
Често сам у својим текстовима указивао на историјски, географски и стратешки значај Срба и два српска ентитета која се данас налазе у срцу Европе. Они представљају стратешки мост између две Европе – папа Јован Павле II је говорио о „два плућна крила Европе“ – и историјско упориште отпора империјама.
Са повратком Доналда Трампа на власт, глобалистички табор – који је након губитка утицаја у САД постао посебно укорењен у Бриселу – усмерио је пажњу на рушење онога што Срби представљају. Централизација власти у Босни и Херцеговини очигледно је само изговор за маргинализацију Срба и председника Републике Српске.
Сматрам да ће Бања Лука успети да сачува своју аутономију и да обезбеди поштовање Дејтонског мировног споразума. Такође верујем да је у интересу целокупног српског народа да очува оба српска ентитета.
Србија и Српска функционишу по систему спојених судова. Да ли протесте у Србији можемо изоловати од напада на прекодринску Републику, или постоји нека унутрашња веза?
У скоро сваком народном покрету обично постоји мешавина легитимних захтева и спољне инструментализације. То је сасвим сигурно случај и у Србији. Недавно сам објавио анализу ситуације и њених узрока у одличном часопису "Поредак", и препоручујем вашим читаоцима да тај текст прочитају.
Пошто „мала Србија“ и данас, као и у прошлости, има значајну и стратешку улогу, она представља поприште сукоба великих сила – Кине, Русије, Сједињених Држава и земаља Европске уније – при чему Хрватска и њене обавештајне службе имају посебну улогу због историјских разлога. Обавештајне службе Хрватске у великој мери зависе од својих немачких и америчких партнера.
Србија нема другу опцију осим да вешто управља равнотежом зависности – што, узгред, чини и Орбанова Мађарска. Међутим, радикална промена власти у Сједињеним Државама требало би средњорочно да буде у корист Србије, чак иако глобалисти и њима блиски центри моћи, попут оних које финансира USAID, сада испаљују своје последње метке у очекивању пада политичке и финансијске подршке.
Европска унија такође има економске интересе у Србији – посебно у вези са недавно закљученим споразумом о експлоатацији литијума – па самим тим нема намеру да Србију превише дестабилизује.
Да ли можемо назрети како би могла изгледати постратна карта Украјине?
Верујем да идемо де факто ка подели – један део ће бити под руском контролом, вероватно ће постојати нека неутрална зона, а на западу ће остати територија насељена искључиво Украјинцима, с јасном тежњом ка прикључењу Европској унији.
Главно питање је: где ће се повући границе у оквиру те нове територијалне организације Украјине.
