Релативно дуго смо с невјерицом, успавано, пратили лудорије око предсједника Српске, које су изводили самозвани в.п. (високи представник) и неуставни Суд БиХ, те очекивали да ће стати видјевши да су у ћорсокаку. Већ и само свједочење Шмита би прекинуло процес јер би се утврдило да он није в.п., а и да јесте нема право да се петља у законодавство које је надлежност парламента, да Тужилаштво и Суд БиХ не постоје у дејтонском уставу. Али, судиница је одбила да га позове.
ИГРАЊЕ ВАТРОМ
Потом смо све очекивали ослобађајаћу пресуду, ако већ не на првостепеном, онда на апелационом суду. Међутим, журба да се све обави прије уласка Трампа у Бијелу кућу, понижавајућа провјера судских вјештака да ли предсједник пола БиХ симулира да је оперисан, указивала је да је враг однио шалу. Додик је одбио да даље учествује у тој правосудној лакрдији, а Народна Скупштина је донијела закон да се у Републици Српској не примјењује ништа што није у складу са Уставом БиХ. Одговор ОХР-а и Башчаршије био је оптужба за државни удар.
Док су се пријатељи Српске разабрали, Кристијан и Сена (Узуновић) у удруженом антисрпском подухвату дотјерали су до потјернице за предсједником Српске. За присилно привођење била је задужена судска полиција, ова је тражила асистенцију СИП-е, а ова интервенцију ЕУФОР-а, да би ови посљедњи објаснили да то није у опису њиховог посла. Из Бањалуке су пак одговорили да ће „силом на силу“ бранити свој избор предсједника, па је Шмит отишао корак даље: на листу за одстрел додао је и предсједника НСРС Стевандића и премијера Вишковића и маркирао и неке министре. Поставило се питање ко стоји иза Шмитовог играња ватром, пошто је његов ментор Бајденов амбасадор Марфи био враћен кући?
НИЈЕ ТО МОГАО БИТИ ТРАМП
Није то могао бити Трамп, који је дигао руке од ЕУ, имплицитно и од балканских кандидата, те фокусирао на договаре са Путином о Украјини, у којим би се под тачком разно могла наћи и РС. Није ни НАТО, јер је Руте приликом посјете Сарајеву препоручио да се „три народа у БиХ сами договоре“. Није ни Брисел, јер без сагласности Орбана и Фица, нема консензуса. Напротив, овај „дисидентски двојац“ је благовремено упозоравао да санкције према врху РС воде распаду БиХ. Кремљ је пратио ритам догађаја у БиХ и подизао тон гласовима Захарове и Лаврова. Из Србије се, као и обично први, најјасније и најгласније јавио потпредсједник Владе Вулин, затим министар полиције Дачић, а без Вучића не би.
Али све је то и даље некако било пропраћено стартним чуђењем и сумњом да би Шмит на крилима егзалтираних Бошњака могао да срља до краја и покуша да ухапси легалног и легитимног предсједника Српске. Рубикон је прешао када је преко услужног Суда БиХ затражио Црвену потјерницу од Интерпола. Јесте Дачић централу Интерпола званично упозорио да се ради о политичком прогону Срба са двојним држављанством Србије, али шта се данас, не само у БиХ, већ уопште догађа по праву и правди.
ЗАГОНЕТНИ ПОКРОВИТЕЉИ
Мада добро заштићен у тврђави у Бакинцима, Додик је из окружења у којем практично сваки полицајац може да га приведе у сарајевски затвор, преко Београда одлетио у Израел, а у повратку, поново преко Београда, наставио у Русију. Колико год то дјеловало комично, у Сарајеву су озбиљно повели истрагу како је могао да пређе границу БиХ према Србији, као да не знају да је та „државна граница“ полупропусна, баш као и она у Херцег-Босни према Хрватској. Толико су их понијеле Шмитове лудорије да су обавијестили махалу да је Додик удаљен са Међународног скупа о антисемитизму пошто су домаћини сазнали за тјералицу Сарајева у Интерполу.
Истина је, међутим, да је тамо један од учесника устао и показао слику Палате предсједништва у Бањалуци прекривену заставом Израела баш у моменту када је Хезболах ракетирао Израел. Додик је „случајно“ био званично позван на скуп, а на маргинама скупа имао састанак са врхом државе домаћина. У Бањалуци је прије петнаестак година саграђен репрезентативни Јеврејски културни центар са синагогом, иако у граду готово нема ниједног Јеврејина. Јасеновачка веза међу преживјелим сапатницима, заједничко памћење на исте крвнике и потомачко препознавање савремених непријатеља. А у Кремљу 26. срдачан сусрет са Владимиром Владимировичем, заштитником, и то у најужем формату, практично у четири ока.
Садржај разговора није за медије, али није тешко погодити тему. Додик се поново преко Београда видно задовољан вратио у Бањалуку, а помоћ пријатеља убрзо се могла препознати по одбијању Интерпола да изда црвену потјерницу. Тензија је почела постепено да пада, а загонетни покровитељи лажног в.п. у БиХ открили су се сами.
ЛАМИЈЕВА РАЧУНИЦА
Макрон је урадио Ле Пеновој исто што је и Шмит покушао Додику. Мерц то припрема за АфД, јер га је према новим сондажама претекао. Исто је урађено Ђорђескуу у Румунији. Већ прекаљен у прегањању са неолибералним глобалистима, Орбан је превентивно реаговао законом против оних који раде против суверенитета државе. На дјелу је нови алат глобалиста за рушење суверениста: „независно судство“, отварањем све нових и нових процеса против неподобних изборних фаворита, оспорава им кандидатуру. Ако не прође због корупције, може због наводне шпијунаже, умањене пријаве пореза, закаснеле рате за кредит, мобинга, алиментације, саобраћајке. Тако просто, а тако ефикасно, захваљујући миту о независној грани власти. Трамп је прошао правосудног „топлог зеца“, па није могао да не реагује на француску срамоту.
Француској и Њемачкој иза Шмита, придружила се Британија. Министар спољних послова Велике Британије Лами на конференцији за медије након разговора са Вучићем у Београду и не питан је споменуо како Додик крши Устав, а Вучић му је одбрусио да Дејтон, не само у БиХ, руше други.
Најзанимљивија Ламијева реченица била је: „Мора престати прича како се Британија мијеша у српске послове!“ Вјероватно је и то била порука за преко Дрине, јер сигурно знају да предсједниково обезбјеђење посебно увјежбава одбрану од САС-оваца, који су нагло појачали редове ЕУФОР-а. Рачунају да би се могли спустити на травњак испред Додикове куће и брзом акцијом без пуцњаве га убацити у хеликоптер за Сарајево.
Штета што Лами то није директно саопштио Додику, јер би га овај политички некоректно подсјетио да је син домороца из бивше британске колоније Гвајане и да британска круна третира Србе исто као и његовог деду.
КОНФРОНТИРАЊЕ - ЗА И ПРОТИВ ДОДИКА
Сада се клатно против Додика окреће у супротном смјеру. Поучен од Зорана Милановића(„То се сутра може десити и некоме од нас!“), чак и Пленковић каже да „Хрватска неће уводити санкције Додику, а неће ни ЕУ“. Мерц, из већ речених разлога - хоће, и придобио је и Аустрију. Али јача и суверенистичка европска фракција: Словачкој и Мађарској придружује се и Србија, двије потоње праве војни савез, коме се као придружени члан или посматрач препоручује и Српска. Двије чланице ЕУ плус Србија, која је „на путу“, и Српска, која само што није „одустала од пута“.
Оба, и Орбан, и Вучић, и Фицо, подржавају добре односе са Русијом и навијају за Додика.
„Међународна заједница се подијелила око случаја Додик!“, закључује Жељка Цвијановић. Подјеле су се појавиле како међу државама, тако и унутар њих самих: АфД је у Бундестагу затражио истрагу о улози Шмита у БиХ, док Французи штрајкују због политичке елиминације Ле Пен. Европски парламентарци дефилују кроз БиХ са противрјечним порукама: док су Паскал Пике и Тијери дошли у Бањалуку „да подрже Републику Српску и њено руководство“, Тинеке Стрик је охрабрила Сарајево изјавом да је „од кључне важности да ЕУФОР буде спреман да помогне СИПА-и приликом хапшења Додика.“
НЕМОГУЋА МИСИЈА ЗУКАНА ХЕЛЕЗА
А из Сарајева, Зукан Хелез, министар одбране БиХ: „Режим Александра Вучића у Србији и Милорада Додика у Босни и Херцеговини су двије главе исте звијери“. Није баш да овај „официр и џентлмен“ не разумије да Бошњаци битку против Додика губе промјенама у њиховој вољеној Америци и жељеној ЕУ, али унеколико је у праву да су главни проблем српске комшије. Да би било шта властитим снагама учинили на локалу, као што неријетко отворено пријете („Друго полувријеме!“, „Постали натполовична већина!“ и сл.) суочавају се са регионалним односом снага, односно „српским свијетом“ и Декларацијом Свесрпског сабора. Колико год се уздали у своју спорну надполовичну већину, ратоборни Бошњаци морају да на број Срба и Хрвата у БиХ допишу и број оних у матицама. Почетком ’92. су то превидјели и на погрешној калкулацији изазвали грађански рат у коме су поражени. Помагали су их и Блиски исток и Далеки Запад, а Београд и Загреб су већ на почетку рата признали границе на Дрини и Уни, али то није промијенило исход рата.
Речени Зукан Хелез, задужен за ресор одбране БиХ, што ће рећи и њене мање половине, има немогућу мисију да брани „босанске Србе“ од „Србијанаца“, који су један те исти, истородан и истовјеран, народ који себе зове једним именом Срби. Али, наставља министар трокомпонентних ОСА БиХ: „Промјене неминовно долазе. Додиков и Вучићев режим броје посљедње дане свога постојања”. Тих неколико „посљедњих дана“ касније, њих двојица говоре на скупу од око 140 хиљада људи усред Београда, а у Сарајеву се више нико и не пита како Додик сваки час илегално прелази границу. Ноћу скелом преко Дрине? Редовном авионском линијом Бањалука- Београд? Хеликоптером? Ко контролише ваздушни простор изнад БиХ?
ШТА БИ ДОБИЛИ СА ДОДИКОМ У ХАПСУ?
На страну ове пикантерије о томе како функционише немогућа држава, многи аналитичари сматрају да је превазиђена кулминација најдраматичније кризе у поратној БиХ, коју је уприличио њемачки туриста Кристијан Шмит. Додика неће ухапсити ни судски полицајци, ни СИП-а, ни ЕУФОР, па ни САС-овци, јер чак и када би успјели, пуцњава, крв, рањени и мртви компромитовали би ову елитну формацију за специјалне задатке. Али, не само зато што не могу без ризика него и шта би са киднапованим предсједником. Шта би се са Додиком у хапсу добило? Они несагледиве политичке проблеме, а он још већу популарност. Не мање би били у проблему и ако га ускоро не ухапсе, јер онда би он изашао као побједник, а нико не би да испадне поражен. У међувремену ће споља мудро процијенити да је све то ипак ствар унутрашњих односа у БиХ и инсајдерима препоручити да покушају да сами све ријеше.
У пат позицији најрационалније би било вратити БиХ у status quo ante Шмитове лудорије, али како кола заглављена на низбрдици покренути у рикверц. Милорад Додик је понудио да замрзне предсједнички потпис на законе које је донијела НС РС, можда мало исхитрено јер је могао да сачека да друга страна повуче први компромисни потез. Али, нашао му се на услузи бандоглави Швабо, недавном изјавом да „нема намјеру да поништи одредбе закона које је сам наметнуо, док ни бошњачка тројка односно фантомски Суд БиХ немају разлога да га не прате у блокирању заједничких органа БиХ. БиХ не функцонише, али РС па и ФБиХ функционишу.
Морали би да воде рачуна да свака нова криза у БиХ представља још један ексер у мртвачки ковчег БиХ. Бошњачко одбијање преговора са Додиком, а Брисел на преговорима увијек рутински бјесомучно инсистира, те провоцирње другог полувремена рата, довело би ЕУФОР на ентитетске границе и кипризацију БиХ. Ако ништа, зато да се не би умијешала Зуканова „српска двоглава звијер“. У овом тренутку никоме не одговара дестабилизација региона јер сви чекају исход договора Путин-Трамп о Украјини.
