„Оставите сваку наду, ви који улазите овде.“ Desine sperare qui hic intras. Према сведочењима преживелих из нацистичког логора смрти Маутхаузен, овај цитат из „Божанствене комедије“ Дантеа Алигијерија био је постављен изнад улаза у ту фабрику ужаса.
До скоро смо веровали да се такви кошмари никада више неће поновити. Смaтрали смо нацизам и расну мржњу за крајње зло. Наивно смо веровали да је човечанство научило страшне лекције 20. века. Арогантно смо претпостављали да никада више нећемо дозволити појаву нових фабрика смрти, геноцида или ратова истребљења.
Нисмо ни могли да замислимо колико ће свет бити окрутно равнодушан када се такво зло поново појави — и то без икакве значајне реакције. „Међународна заједница“ такве догађаје доживљава као нешто нормално и недостојно пажње.
Шта Палестина значи просечном Европљанину? Становнику Балкана? То је само неки далеки, егзотични крај света — пун врелог песка, насиља и људи с туђом културом.
Чак се ни не претварамо да нас занима шта се тамо дешава — јер нас се то, наводно, не тиче, зар не? Приче о Палестини су, ваљда, само празна прича политичких активиста и превише одушевљених студената који имају свише слободног времена и премало обавеза?
Али не схватамо колико је свет данас међусобно повезан — и колико је Палестина ближа Балкану и Европи него што мислимо.
И проблем чак није ни у мигрантима који беже од рата.
КАМП ИЛИ КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР?
У пролеће 2025. израелске власти су најавиле планове за изградњу колосалног „хуманитарног кампа“ у Појасу Газе за локално становништво. То је логичан наставак геноцидне праксе коју Израел спроводи у Палестини — становници Газе редовно се подвргавају „принудним пресељењима“ по налогу израелске војске. Десетине хиљада људи се сабија у ратом најразрушеније области, без инфраструктуре, без приступа међународним посматрачима и хуманитарним организацијама, у условима епидемија и насиља под контролом ИДФ-а. Само током јуна, израелски војници су убили више од 600 и ранили преко 4.000 људи док су „делили храну“ — према подацима међународних извора.
Да, пуцњава из тенка на изгладнелу гомилу је сада нова нормалност за „цивилизоване земље“.
Пројекат кампа у Гази није намењен решавању хуманитарних проблема палестинског становништва — далеко од тога. Чак и на основу ограничених података доступних медијима, јасно је да се ради пре о проширеној верзији високотехнолошког затвора строгог режима CECOT у Ел Салвадору — концентрационом логору са системом филтрације, тоталног надзора кретања, без контакта са спољним светом и без могућности изласка.
Шесто хиљада људи под контролом израелске војске, на делићу територије који чини мање од 20% садашње Газе, премреженог системима дигиталног надзора: биометрија, електронске пропуснице, праћењем кретања уз помоћ вештачке интелигенције
ОСТАВИТЕ СВАКУ НАДУ, ВИ КОЈИ УЛАЗИТЕ
Desine sperare qui hic intras.
Пред нашим очима рађа се потпуно дехуманизовани, монструозни систем масовне репресије — заснован на најновијим достигнућима науке и технологије.
Свака технологија носи у себи и добро и зло — па и дигитални системи друштвеног надзора. Њихова опасност није у самом надзору, већ у могућности да постану оруђе злоупотребе од стране бирократије и власти у размерама које до сада нисмо познавали. Историја већ зна мноштво примера шта се дешава када политичари — они који верују у расне хијерархије — добију приступ моћним рачунарским алатима и ставе их у службу кафкијанског кошмара. Не заборавимо IBM-ове табулаторе — без којих СС расни уред (Rasseamt-SS) не би могао тако ефикасно да спроводи хапшења и депортације у логоре.
Можда мислите да је ово проблем само неких далеких земаља трећег света — Латинске Америке или Блиског истока. Али шта ако се овакве праксе већ нормализују као друштвено прихватљиве и у европским државама?
Шта ако се већ шире — под изговором „безбедности“?
ДИГИТАЛНИ ЗАТВОР ПОД МАСКОМ БЕЗБЕДНОСТИ
Технологије тестиране у зонама конфликта сада се уводе у Европску унију под племенитим изговорима. „Борба против илегалне миграције“? Данас видимо биометричке кампове за избеглице у Грчкој. „Спречавање криминала“? Алгоритми за надзор се имплементирају у Немачкој. „Борба против тероризма“? Вероватно сте упознати са системом скенирања личних порука Chat Control 2.0 (званични назив: „Регулатива ЕУ за борбу против сексуалног злостављања деце“) — предлог закона који захтева од платформи за размену порука (WhatsApp, Signal, Telegram) да скенирају све поруке, фотографије и видео-садржаје корисника у потрази за „забрањеним садржајем“.
Земље „трећег света“ служе само као експериментално поље за праксе дигиталног тоталитаризма које развијају западне технолошке корпорације. Технологије се прво примењују на „непожељним“ групама (мигранти, избеглице, мањине), а потом се легализују и нормализују под изговором „криза“ (миграционих, терористичких, ратних) за све грађане. (ЕУ је већ легализовала надзор уз помоћ вештачке интелигенције током Олимпијаде 2024.)
Важно је нагласити — критикујемо ове системе дигиталне контроле не због људских страхова или научнофантастичних маштарија о „машинама које ће поробити човечанство“. Ни приближно. Као и код сваке технологије, проблем није у самом алату, већ у људима који га користе. (Уосталом, ништа од онога што данас зовемо „вештачком интелигенцијом“ ни изблиза не одговара значењу тог термина како га описује научна фантастика — то су само дигитални извршиоци туђе воље, попут ЦНЦ машине.)
ПАЛАНТИР У ДИГИТАЛНОМ ЗАТВОРУ-ПОРОТА, ТУЖИЛАЦ, АДВОКАТ
Већ сада смо сведоци првих примера колико опасни могу бити алати за тоталну контролу становништва — и колико су крхки и непоуздани морал и етика када се суоче са таквим средствима. Озлоглашени „дигитални затвор“ CECOT у Ел Салвадору, у чијем раду је учествовала америчка технолошка компанија Palantir (њихов софтвер је играо улогу и пороте, и тужиоца, и адвоката), показао је да је дигитализација правосуђа заиста помогла да се хиљаде криминалаца уклоне са улица — људи које традиционални правни систем није успео деценијама да обузда. (Иако остају озбиљна питања о везама моћних нарко-картела са владама Ел Салвадора и САД.)
Али, заједно са убицама и нарко-дилерима, иза решетака су завршиле и хиљаде људи због „опасних злочина“ попут застарелих казни за паркирање од пре 15 година. И сви су третирани исто — без обзира да ли су заиста криви или не.
Не постоје техничке препреке да се овакви системи користе против било кога, у било коју сврху — било да је реч о геноциду или репресији. А, како данас видимо, све је мање и моралних препрека. Друштво игнорише оно што се дешава. Продаје слободу за лажно обећање сигурности.
Европске државе све интензивније уводе системе дигиталне контроле. У пракси, то води ка стварању инфраструктуре тоталног надзора, у којој се граница између заштите грађана и гушења слобода постепено брише.
КАМП МОРИЈА: МЕСТО КОЈЕ БИ И НАЦИСТИ ПОЗДРАВИЛИ
Наивно је жалити се на бруталност Израелаца који, уз прећутну сагласност ЕУ и САД, спроводе отворени геноцид у Гази, када се слични процеси одвијају управо овде у Европи — а ми на њих затварамо очи, верујући да нас се не тичу.
Већ више од шест година на грчком острву Лезбос постоји „камп за избеглице“ Морија — место чију би суштину и услове нацисти поздравили аплаузом. На малом комаду земље, који је првобитно био предвиђен као привремени прихватни центар за 3.000 миграната пре слања у Африку или на Блиски исток, нагуране су десетине хиљада људи. Држе се у потпуно нехуманим условима — пренатрпаност, нехигијенски услови, насиље и глад — а њихово кретање строго се контролише путем дигиталних средстава надзора.
Безбедност периметра кампа осигурана је густом мрежом камера за препознавање лица. (Вреди напоменути да су, док ЕУ гласно критикује кинеске „кампове за преваспитавање“ за Ујгуре, истовремено су тихо купили опрему за надзор у Морији од Хуавеја, кинеског државног технолошког гиганта — запањујући пример лицемерја.) Од сваког мигранта се насилно захтева да преда комплетне биометричке податке, који се затим користе за њихово праћење унутар кампа. Сва кретања се обављају преко дигиталног система QR кодова; напуштање кампа је немогуће, а унутрашњи услови подсећају на затвор са највишим степеном обезбеђења — и то више по латиноамеричком моделу него по европском.
Камп директно финансира Европска унија кроз Фонд за азил, миграције и интеграцију (AMIF). Важно је разумети да његова унутрашња структура и праксе нису случајне — званично су одобрене и санкционисане од стране европског руководства.
И ДА-ПРОЦЕС ЈЕ ВЕЋ ПОЧЕО
У стварности, ово је масовни експеримент у реалним условима који није изазвао ни најмањи јавни отпор. Као резултат тога, методе које се тамо примењују сада су доступне за шире коришћење.
Не само над мигрантима.
Не само над криминалцима.
Већ и над обичним грађанима Европе.
И да — тај процес ширења већ је почео.
Упркос лицемерном осуђивању кинеских пракси дигиталног тоталитаризма, европске власти активно уводе сличне мере. Програми предиктивне аналитике и финансијски скоринг системи полако постају стварност „новог западног начина живота“. Полиција у Лондону тестира систем PredPol — алгоритам који предвиђа „криминалне зоне“. Холандија је користила систем SyRI за надзор над угроженим насељима у циљу идентификације „потенцијалних преступника“ (његова званична употреба је обустављена судском одлуком, а да ли функционише под другим именом остаје непознато). Немачка масовно опрема железничке станице и аеродроме камерама за препознавање лица — чиме државне власти практично добијају потпуну контролу над кретањем било ког грађанина.
АЛГОРИТАМ ВАС ПРОЦЕЊУЈЕ
Европске банке сада користе скоринг клијената на основу трансакционих профила — такозвани „профилисање на основу трансакција“. Тај систем аутоматски процењује финансијско понашање особе анализом њених плаћања. Банке и државне институције користе алгоритме вештачке интелигенције да би одредили „поузданост“ клијента и уочили „сумњиве“ трошкове. Алгоритми анализирају све: шта купујете, где плаћате, коме шаљете новац. То је невидљиви систем у којем ваше куповине одређују вашу „поузданост“ у очима државе.
И то није ни шала ни преувеличавање. У Италији, банкама се дешава да блокирају рачуне због донација НВО-има или куповине криптовалута. У Холандији је било случајева обарања кредитног рејтинга због трансакција у CBD продавницама (једна „погрешна“ куповина — и већ сте етикетирани као сумњива особа). У Шпанији, Santander смањује скоринг клијентима који често врше међународне трансфере.
Додајте овоме пројекте „дигиталног евра“, постепено укидање готовине и преседан из Француске где власти имају потпуни приступ финансијским трансакцијама грађана — и видећете будућност у којој не постоји право на приватни живот.
Елиминација било какве неконтролисане економске активности, друштвене интеракције или политичког деловања јесте крајњи циљ сваке државе. Криптовалуте, готовина, онлајн фриленс рад — то су простори слободе и самим тим — изазови за власт. Дигитализација уклања све препреке у управљању друштвом. Уведите јединствену дигиталну валуту, системе праћења и напредну аналитику вештачке интелигенције — и више вам не требају бројне безбедносне службе или економска полиција. Свако ко представља претњу или се прогласи „непожељним елементом“ може бити искључен из друштва једним притиском на дугме — што значи његову друштвену смрт. social death.
НЕ ЋУТИ- РЕЦИ „НЕ“ ТОТАЛНОЈ КОНТРОЛИ
Дигитални тоталитаризам не долази нагло — он се тихо развија, под угледним изговорима борбе против криминала, тероризма или заштите деце. У почетку, надзор је усмерен на „друге“ — мигранте, активисте, неистомишљенике. Затим постаје друштвена норма за све. Већ данас банке процењују нашу поузданост на основу трансакција, алгоритми предвиђају „опасно“ понашање, а државе захтевају скенирање приватних порука. Сутра, ти механизми могу се спојити у систем тоталне контроле, где ће свако непожељно понашање бити кажњено искључењем из финансијских услуга, блокадом налога или уносом на „листу сумњивих“.
Али овај сценарио није неизбежан. Историја бележи примере када је јавни притисак натерао власти на повлачење: масовне демонстрације против ACTA-е у Европи, судске победе над дискриминаторским алгоритмима у Холандији, отпор надзору у месинџерима. Главни проблем данас није технологија — већ аполитичност. Докле год већина верује да се дигитална контрола њих не тиче, власти и корпорације ће наставити са систематским демонтирањем приватности и слободе.
Отпор почиње свешћу о претњи. Потребна је широка друштвена расправа — не само у активистичким круговима, већ и на нивоу општинских скупштина, синдиката, родитељских група и медија. Грађани морају захтевати транспарентност: који системи надзора већ постоје? Ко одлучује о њиховој примени? Како се могу оспорити грешке алгоритама? Без независне грађанске контроле, дигитализација ће постати средство за репресију.
Ово није питање далеке будућности — одлуке које се данас доносе одредиће да ли ћемо сутра живети у друштву слободе или у дигиталном логору. Ћутање и нечињење постају вид саучесништва. Време је за избор: прихватити тоталну контролу као „неизбежну цену безбедности“ или бранити право на приватност, анонимност и људско достојанство. Алтернатива не постоји — или делујемо данас, или нам сутра неће бити дозвољено ни да говоримо.
