„Морамо прећи са речи на дела. Ако не почнемо да производимо дронове сада, за две године ће већ бити касно“.
Тјери Бретон, комесар ЕУ за унутрашње тржиште.
Европске земље активно се припремају за поморске борбене операције против Русије - посебно занимљиво је што се те припреме спроводе без уобичајеног ослањања на војну моћ Сједињених Држава. Без напредних капацитета америчке морнарице и подршке сателитске и електронске обавештајне службе САД, Европа остаје рањива. Иако формално поседује националне флоте, она нема структуисане капацитете за вођење поморског рата и зато је приморана да усвоји доктрине асиметричног супротстављања Руској Федерацији — попут оних које користи Украјина.
МИЛИЈАРДЕ ЗА СИСТЕМ МИНСКОГ РАТОВАЊА
Земље Балтика, Скандинавије и Црноморског басена не стреме само модернизацији својих постојећих флота. Напротив - припремају се за тотални рат кроз масовно минирање стратешких вода и стварање „дронских армада“. Велики рањиви бродови из периода Хладног рата замењују се роботизованим оружјем: противбродским ракетама, беспилотним летелицама и безпосадним чамцима.
Ове ратне припреме нису политички блеф нити новинарска измишљотина. До 2027. године, Европски одбрамбени фонд издвојио је 7,4 милијарде евра, од чега је 2,1 милијарду наменио за морске дронове, а 1,9 милијарди за системе минског ратовања на мору.
„DM51 је ‘паметна’ мина XXI века. Она претвара Балтик у смртоносну замку за руску флоту.“
— Адмирал Ј. Каак, морнарица Немачке.
О ризицима и стратешким предностима морских мина у војном планирању ЕУ већ смо писали у претходном чланку. У овом наставку фокус је на европским дронским флотама.
ТЕХНОЛОГИЈА МЕЊА РАВНОТЕЖУ МОЋИ НА МОРУ
Према плановима Програма за развој одбрамбене индустрије ЕУ (EDIDP), европске морнарице треба да добију преко 5.000 морских дронова до 2026. године.
Зашто је то значајно? Данас јасно видимо да су последња два велика поморска сукоба - између Русије и Украјине, те Јемена и Сједињених Држава - показала која врста наоружања доминира у дуготрајним и високоинтензивним ратовима. Брзе, распршене и бројне борбене јединице имају предност - оне или савладавају традиционалне флоте или их паралишу, као у случају Јемена (замислите - земља без морнарице и војне индустрије успела је да неутралише америчку флоту током једне године конфликта!).
Ови глобални трендови у изградњи војних капацитета нису случајни; у европском контексту они чак имају историјске корене. Европске морнарице пролазе кроз реорганизацију засновану на идејама тоталног поморског рата, које је формулисао француски адмирал Јакинт Теофил Об. Још крајем XIX века, он је развио теорију супротстављања великим ратним флотама помоћу брзих, добро наоружаних малих ратних бродова.
Од почетка руско-украјинског конфликта, Црно море постало је полигон за нову еру поморских сукоба - еру у којој не доминирају више бојни бродови и носачи авиона, већ мали, али смртоносни роботизовани системи. Украјина, која није имала класичну морнарицу, успела је да неутралише значајан део руске Црноморске флоте употребом беспилотних чамаца и ракета. Тај успех довео је до преиспитивања вековних принципа поморске стратегије и поновног интересовања за теорију „Младе школе“ (Jeune École) - асиметричан приступ поморском ратовању који је први пут предложен у 19. веку.
ТЕОРИЈА ЈАКИНТА ОБА
Осамдесетих година 19. века француски адмирал Јакинт Об изнео је радикалну идеју: уместо да се улаже у скупе оклопне ратне бродове дизајниране за артиљеријске дуеле, државе би требало да дају предност масовном размештању малих торпедних чамаца. Његова теорија је била испред свог времена - али ју је на крају омела ограниченост технологије. У то време торпедни чамац није био ни концептуално ни технички развијен (нико није ни знао која је минимална тонажа за пловидбу). Уградити гломазни парни мотор у мали чамац било је далеко теже него у велики брод, а до појаве турбопуњених авијацијских мотора за торпедне чамце требало је да прође још педесет година.
Није било рачунара за нишањење торпеда - ни у теорији. Нишанило се „по осећају“, а бродови тог доба имали су велике проблеме са откривањем циљева - радари нису постојали још 40 година, а ни оптички даљиномери нису били у широкој употреби. Исте године када је Об постао министар морнарице, Француска је спровела велике војне маневре који су се завршили катастрофом за теоретичаре Младе школе. Због лоших временских услова, торпедни чамци два дана нису могли да исплове; најмањи, од 27 метара, остали су у бази. Од 12 чамаца 1. и 2. класе, до луке Ајачо - где су требали да нападну условног непријатеља - стигло је само 5, изнемоглих од пловидбе и неспособних да лансирају торпеда.
Уз то, број малих чамаца које је Об предлагао коштао је скоро колико и изградња бојних бродова. Као резултат, Об је смењен са функције министра, а Француска се вратила својој класичној оклопној флоти.
ФИЛОЗОФИЈА РАТОВАЊА
Млада школа је била много сложенија него што се често приказује: представљала је целокупну филозофску концепцију новог типа ратовања. Њене идеје касније су усвојили Немци, Јапанци и Совјети. У суштини, то је била најпаметнија стратегија икада осмишљена за борбу против таласократије (владавине морем). У свом програмском делу, Об је изнео следећу логику:
- 1. Када су технологије супротстављених флота изједначене, победа припада страни која има бројчану надмоћ и не укључује резерве у прву фазу битке.
- Из тога следи да иницијативу у бици увек преузима већа флота, јер је мања - при осталим једнаким условима - осуђена на пораз.
- С обзиром да је однос снага познат и пре почетка рата, надмоћ на мору ће припасти јачој страни без борбе.
- Пошто се велике поморске битке воде искључиво ради успостављања контроле над морем, с временом ће оне нестати — и класични поморски рат више неће постојати као облик борбе.
ЉУДСКИ СТРАХ- ЗАНЕМАРЕНИ ФАКТОР
У 20. веку, торпедни чамци из Другог светског рата и ракетни чамци из доба Хладног рата (као совјетски Комар, који је 1967. потопио израелски разарач Ејлат) доказали су да мале снаге могу да угрозе чак и велике ратне бродове. Али прави пробој догодио се тек недавно - појавом даљински управљаних и аутономних платформи, које су отклониле главну слабост „ флота комараца“: људску рањивост.
Један од основних елемената сваког рата је страх - конкретно, страх за сопствени живот. Рат воде људи, они га покрећу и одржавају. А ипак, овај људски фактор често се заборавља, третира се као сраман и небитан.
Али управо тај фактор одређује развој војне вештине и технолошког напретка у ратовању. Жеља за преживљавањем увек је гурала човечанство ка проналажењу нових начина за наношење удара са дистанце - а уз то и ка безбесности онога ко тај ударац задаје.
Поморски рат није изузетак. Битка између брзог, малог и слабо заштићеног, али добро наоружаног брода и великог, оклопног ратног брода унапред је изгубљена за мањег. Посада тог мањег брода увек ће бити под психолошким притиском због малих шанси за преживљавање — без обзира на то колико снажан ударац може нанети непријатељу.
Тај фактор је деценијама кочиo развој и практичну примену москито флота. Ретко која посада би се одважила да нападне разарач или крстарицу и хладнокрвно покуша да изврши напад под баражном ватром.
Ситуација се коренито променила након Другог светског рата, појавом нове класе оружја - противбродских ракета. Оне су дале нови импулс развоју москито флота, стварањем ракетних чамаца и малих корвета. Њихова највећа предност била је у способности да нанесу ударац са безбедне даљине. (Пример: израелски Ејлат је потопљен са чамаца који никада нису ни напустили луку у Александрији.)
Ипак, суштинска идеја — и даље живи.
УКРАЈИНСКИ ЕКСПЕРИМЕНТ: КАКО СУ РОБОТИ ПРОМЕНИЛИ ЦРНО МОРЕ
Последњих година сведоци смо фундаменталне промене у равнотежи поморских способности. То није случајност — већ реалност, и чињеница. Роботизовани системи наоружања, који не захтевају физичко присуство људског оператера у зони поморске борбе, представљају огроман корак напред у еволуцији ратовања - упоредив са појавом првих противбродских ракета (које су, у суштини, роботизовани авиони).
Ипак, у претходним деценијама роботизација се углавном односила само на оружје, а не на платформе које га носе. Поморске снаге су се фокусирале на развој ракетних система и високопрецизне муниције. Али сукоб између Русије и Украјине убрзао је настанак потпуно нове класе специјализованих поморских пловила: беспосадних надводних пловила (БНП).
На црноморском ратишту, ове платформе су постигле невиђене успехе - превазилазећи све раније познате примере употребе „москитних“ флота. Без претеривања, можемо рећи да сведочимо историјском сукобу између роботизованих морских снага и класичне флоте, у коме предност односе управо даљински управљане платформе.
ЗАПАЊУЈУЋИ УСПЕСИ УКРАЈИНСКИХ ЈЕДИНИЦА
Украјина, која је након 2014. изгубила већи део своје флоте, уложила је наду у беспилотне системе. Успеси њених поморских јединица су запањујући. На чему се заснивају? Могу се сажети у следеће кључне тачке:
• Беспосадна надводна пловила (БНП) коштају десетине пута мање од класичних ратних бродова, али су способна да потопе фрегате и корвете.
• Сетецентрично ратовање: обавештајни подаци НАТО-а у реалном времену омогућавају украјинским оператерима да открију циљеве и нанесу удар без директног сукоба са руском авијацијом.
• Психолошки ефекат: чак и ако напад БНП-а не уништи брод, он приморава непријатеља да стално буде у стању приправности и ограничава његову маневарску слободу.
Као резултат тога, до 2024. године руска Црноморска флота изгубила је неколико већих бродова, укључујући свој заставни брод Москва, и била присиљена да се повуче према источном обалском појасу. Безбедност јужних поморских рута, од критичног значаја за Руску Федерацију, сада виси о концу - и у сваком тренутку може се претворити у пуну катастрофу.
БУДУЋНОСТ РАТОВАЊА НА МОРУ
Роботизација је неизбежан корак у даљој еволуцији поморског наоружања. До сада је углавном обухватала средства ваздушног напада - посебно ракете, при чему се тај процес одвијао током више деценија - али сада смо сведоци настанка првих даљински управљаних морских платформи, које су муњевито напредовале од прототипа до масовно произведеног и функционалног оружја.
Јасно можемо да видимо да су идеје француског адмирала Ијасента Т. Оба, први пут изложене крајем XIX века, присутне кроз читаву историју ратовања на мору и настоје да се обликују у свакој новој фази развоја војне технологије - управо у контексту који је Об и замишљао. Прво су се појавили неспретни парни торпедни чамци, затим торпедни чамци из доба Другог светског рата, па ракетни чамци златног доба Хладног рата. У сваком случају видели смо и победе (чак су и прве генерације парних чамаца током Првог светског рата оствариле неке успехе), али и неуспехе - који су проистекли како из техничких ограничења (тешкоћа у стварању довољно малог, али брзог, пловидбеног и смртоносног брода), тако и из људског фактора (мало је оних који су довољно луди да се у 20-метарском чамцу залете 100 km/h на 200-метарско челично чудовиште пуно аутоматског наоружања — и притом хладнокрвно изведу напад до краја).
И ево, коначно, у двадесетим годинама XXI века — 130 година након Обове смрти - његов сан делује надохват руке. Беспосадна надводна пловила (БНП) уклањају најрањивији елемент „москитне“ флоте - човека. Сада се читав простор чамца може посветити гориву, оружју и моторима; чамац може дежурати данима без осећаја глади, жеђи, стреса, страха или умора и безобзирно нападати сваку противничку снагу, не бринући за сопствени опстанак.
СЛАБИЈИ ПОБЕЂУЈЕ МОРНАРИЦУ ЈАЧЕГ
Управо у реалном времену из корена се мењају правила борбе. Мало и слабо наоружано пловило може нанети страшну штету капиталним бродовима захваљујући агресивној и динамичној тактици напада - јер оператера више не ограничава страх за сопствени живот. Он не ризикује ништа осим губитка лако заменљиве јединице вредне неколико стотина хиљада долара - а може проузроковати штету вредну десетине милиона.
По први пут, „москитна“ флота има прилику да реализује визију коју је некад имао адмирал Об - флоту ловаца способних да представљају претњу много већим ратним бродовима. Роботизоване морске платформе могу ефикасно деловати чак и када непријатељ доминира у ваздуху - јер, уз одговарајућу технику и тактику, дронови могу ловити авионе и хеликоптере исто као и бродове. И већ смо видели бојиште које савршено одговара доктрини „Младе школе“ - где слабији мора победити самоуверену морнарицу јачег. То је битка доктрина и идеологија, принципа и интелекта — капитални бродови против „москитне“ флоте.
Али не смемо занемарити сложену екосистемску структуру која омогућава (и само захваљујући којој је могуће) реализацију потенцијала роботизованог морског ратовања. Без потпуног спектра извиђачких способности, наивно је очекивати успех било ког броја беспосадних чамаца, противбродских ракета или дронова-камиказа. Оружје је само један део система оружаног сукоба - важан део, али не и пресудан.
Пре свега, важан је интелектуални процес: процена сопствених могућности, циљева и расположивих средстава; објективна анализа непријатеља; постављање реалистичних и остваривих задатака; прикупљање и правилна обрада обавештајних података. Тек на самом крају тог дугог и сложеног ланца долази до непосредног ватреног удара на снаге противника.
РАТ РОБОТИЗОВАНИМ НАОРУЖАЊЕМ У БАЛТИЧКОМ МОРУ ОПАСАН ЗА ЕКОНОМИЈУ ЕУ
Роботизовано наоружање - као што су беспосадни чамци, морски дронови и аутономне мине - чини савремено поморско ратовање динамичнијим, децентрализованим и разорнијим. Уколико конфликт у Балтичком мору ескалира у интензивну фазу са масовном употребом ових технологија, то би могло имати катастрофалне последице за економију Европске уније на више кључних поља. Активна борбена дејства могу у року од неколико дана паралисати виталне трговачке руте од којих зависи просперитет целог региона.
Највећа претња лежи у каскадном ефекту који би такав рат могао да изазове. Блокада морских путева погодила би најрањивије секторе европске економије: дошло би до прекида у снабдевању енергијом, покретне траке немачких и шведских аутомобилских фабрика би се зауставиле, а трошкови логистике за балтичке државе нагло би порасли. Посебну забринутост изазива рањивост критичне инфраструктуре - морских ветропаркова, подводних каблова и гасних терминала - чије би оштећење могло изазвати енергетску кризу на нивоу целог континента.
А овде се чак ни не узимају у обзир губици европских трговачких флота - који би несумњиво били велики.
Савремени роботизовани поморски системи, који су већ доказали своју ефикасност у Црном мору, сада представљају суштински нову претњу економијама које у великој мери зависе од трговине морем. Балтичко море, некада стабилан економски коридор, могло би се у кратком року претворити у бојно поље које би паралисало логистичку, индустријску и енергетску отпорност Европе.
