“Шта уколико влада неке земље удружи снаге са страним ауторитарним режимом, да би шпијунирала сопствени народ?”, питају се Кевин Шејвес, заменик директора Форума за демократске студије који делује при Националној задужбини за демократију (НЕД – National Endowment for Democracy) и Кејтлин Диринг Скот са Интернационалног републиканског института, у заједничком тексту (How Civil Society Can Confront the China Challenge — And Win) недавно објављеном у „Часопису за демократију“ који, за потребе НЕД-а, штампа „Џонс Хопкинс јуниверзити прес“.
УЗМИТЕ СРБИЈУ ЗА ПРИМЕР...
Аутори поменутог текста верују да одговор лежи у активностима невладиних организација (НВО). „Узмите Србију, на пример. Администрација председника Александра Вучића покушала је 2019. да постави хиљаду Хуавеј камера за препознавање лица по Београду, главном граду. Права на приватност и слободно неслагање нашла су се у великом ризику, а технологија Народне Републике Кине снабдевала је репресивне алате за нелиберализујући режим”, навели су Шејвес и Диринг Скот.
“Као одговор, Фондација ‚Шер‘ (Share Foundation) — српска организација за дигитална права која оставља креативни траг — покренула је грађанску кампању праћења сваке камере на улици посредством краудсорсинга, истакла ризике програма у српским и европским медијима, па чак и популаризовала линију од #hiljadekamera. Под притиском, влада је убрзо зауставила масовни програм безбедносних камера. Чак и док српски органи за спровођење закона и државни органи настављају да форсирају нове начине за увођење масовних биометријских система надзора, активизам Фондације ‚Шер‘ постигао је импресивну победу”, наводе аутори чланка.
ГДЕ СЕ ДЕО ОРВЕЛ?
На први поглед, једна група савесних и свесних грађана удружила је своје снаге да би Београђане заштитила од Великог Брата.На страну сада што Велики Брат у српском друштву више није персонификација чувене књижевне дистопије Ерика Артура Блера, познатијег као Џорџ Орвел, него синоним за простачки телевизијски ријалити програм.
Било како било, једна група, претпоставимо, добронамерних људи у Београду извршила је, споља гледано, притисак на власт, како нас на улици не би снимале „паметне“ камере и како неко иза неког Орвеловог телекрана не би знао баш у сваком тренутку где се тачно налазимо.
Али, конац дело краси.
ШТА ЈЕ „СМАРТ БАЛКАНС“?
Акција поменуте НВО спроведена је у сарадњи са Европском иницијативом за дигитална права, чији је Фондација „Шер“ члан, и то је сасвим у реду, премда се међу финансијерима поменуте кровне организације налази Фондација за отворено друштво Џорџа Сороша.
Недавно је Фондација „Шер“, овога пута у оквиру пројекта „СМАРТ Балканс“, добила 816.000 норвешких круна (нешто преко 8.000.000 динара), заједно са Независним друштвом новинара Војводине које је добило исти износ. Један од циљева пројекта Фондације „Шер“ је спречавање „политика које задиру у право на приватност и заштита људских права“, слично као што је било 2019. године са београдским камерама.
Ова агенда савршено се уклапа у назоре чланка поменутог на почетку овог текста: локална НВО, забринута за слободе, делује утичући на власт у жељи да заштити људска права и право на приватност. Има ли ичега лепшег, чак и поетичнијег у раду такозваног цивилног сектора? Сенку на читаву ствар, делимично, баца структура пројекта „СМАРТ Балканс“.
ГЕОПОЛИТИЧКА АГЕНДА ПОСТОЈИ
Појекат „СМАРТ Балканс“ је чедо Центра за промоцију цивилног друштва из Сарајева. Финансијери: USAID, амбасада САД у Сарајеву, ЕУ, Норвешка, Аустријска развојна агенција, различити органи Федерације БиХ, на концу и Исламска развојна банка. Затим, Института за демократију и медијацију из Тиране. Финансијери: Маршалов фонд у Немачкој, влада Велике Британије, Шведска, амбасада САД у Тирани, Министарство спољних послова Норвешке, ЕУ, Весминстерска фондација за демократију, Транспаренси интернешенал, Швајцарска агенција за развој и сарадњу… На крају, Центар за истраживање и креирање политике из Северне Македоније. Финансијери: UKaid, USAid, Светска банка, Краљевина Холандија, Централноевропска иницијатива, Француска, Фондација „Конрад Аденауер“, НАТО… Многе агенције, организације и фондације, које финансирају поменуте три организације удружене у програм „СМАРТ Балканс“, нисам навео напросто због дужине текста.
Не улазећи у личне мотиве и намере чланова Фондације „Шер“, на основу наведених финансијера пројекта „СМАРТ Балканс“ ипак ћемо лако утврдити постојање извесне (гео)политичке агенде. Сумњам да НАТО или амбасаде САД новац издвајају изван корпуса властитих геополитичких интереса и то ваљда не треба овде доказивати.
БЕОГРАД «ЛЕГАО» НА КИНЕСКУ РУДУ
Вратимо се, на тренутак, тексту Кевина Шејвеса и Кејтлин Диринг Скот, написан за НЕД: “У Србији и другде, цивилно друштво је позвано да се суочи са изазовима које НР Кина ставља пред демократске вредности и праксу. Чак и владе које не сарађују са Пекингом често слабо реагују на амбиције НР Кине, спутане економским или геополитичким опрезом. Грађанским групама и активистима – тако често на мети Комунистичке партије Кине – недостају такве инхибиције и могу се показати чвршћим непријатељима. Када му се дозволи да цвета и заштићено од притиска влада (било домаћих или страних), грађанско друштво може послужити као моћна, истинска и отпорна снага за демократију.”
Из приложеног би могло да се наслути да је Београд „легао“ на кинеску руду и хтео да инсталира „паметне“ камере, које помоћу биометријских података „читају“ лица и прате нас свугде, од Калемегдана до Малог мокрог луга, од Борче 2 до Лазаревца и од Сурчина до Панчева, али да је група будних и савесних људи то спречила.
НЕКИ ЊУЈОРЧАНИ СУ ЈЕДНАКИЈИ ОД ОСТАЛИХ
На општу жалост, наша прича се не завршава на Теразијама, него на Петој авенији или у Бруклину. Било би, наиме, поштено да су аутори чланка, поментог на почетку овог текста, својим читаоцима саопштили да истоветне камере за препознавање лица одавно постоје и у САД. Према неким изворима, неке од тих камера су, такође, кинеске производње, али за нашу причу то није важно.
Према подацима „Амнести интернешнала“, у Њујорку је постављено око 25.500 надзорних камера које препознају и идентификују лица. Међутим, показало се да нису баш сви Њујорчани једнаки, већ да су неки од њих понешто једнакији. Број надзорних камера у Њујорку, наиме, највећи је у насељима у којима живе припадници „небелих“ расних и етничких група, дакле у Бронксу, Бруклину и Квинсу.
Када су Њујорчани марширали у оквиру протеста „Црни животи су важни“, средином 2020. године, они су, како наводи „Амнести интернешенал“, ризиковали да буду изложени препознавању својих лица. Рута тог протестног марша, од станице метроа West Fourth Street–Washington Square до парка на истом скверу, била је скоро сто одсто покривена „паметним“ камерама којима управља њујоршка полиција. Како то да када вас у Њујорку на улици полиција снима безбројним камерама, то буде демократски регулисана борба против криминала и тероризма, а када исте такве камере поставе у Београду или Пекингу, то буде притисак тоталитарног режима на грађане?
Или, шта би било када би у Србији значајно већи број таквих камера „покривао“ подручја у којима живе мањинске заједнице?
Механизам двоструких стандарда можда је најбоље подмазан по питању камера за „паметан“ надзор, јер се очекује да НЕД-у и осталима поверујемо на реч када нам кажу да у Кини и Србији напредна технологија угрожава демократске принципе и грађанске слободе, а да, истовремено, та иста технологија у САД не угрожава никога и да служи искључиво у сврхе безбедности.
ЊУЈОРШКИ ПОЛИЦАЈЦИ СНИМАЈУ У ХОДУ
Уколико њујоршку полицију, која технологију препознавања лица помоћу камера користи још од 2011. године, дакле пуних осам година пре него што је таквим камерама прибегао Београд, питате чему служе те надзорне камере, одговорили би вам да је посреди искључиво борба против криминала и тероризма, те да се то питање не тиче и не дотиче људских права. Људских права се не тичу ни камера за препознавање лица које њујоршки полицајци све време носе на себи, док патролирају.
На сајту њујоршке полиције постоји читав сет најчешће постављених питања са званичним одговорима, у вези са употребом камера које препознају лица. Сви званични одговори су врло одмерени, умивени, лепо срочени и љубазни, таман толико колико је просечном човеку потребно да поверује да се употреба камера за препознавање лица не односи на њега.
Ти одговори љубазношћу више покривају политичку простоту, него што могу да нас убеде да нико не може ни да покуша да злоупотреби њујоршке камере за надзор. Срећом, захваљујући Џулијану Асанжу, Едварду Сноудену и другим узбуњивачима данас знамо да политичке снаге које заступа НЕД, заједно са осталим сродним организацијама, и те како залазе у наше домове посредством различитих видова електронског надзора.
Због тога је крајње лицемерно када НЕД, у тексту са почетка овог чланка, толико хвали поменуту београдску НВО, ма колико њене намере можда биле поштене и добронамерне, а не позове је, њу или неку сличну организацију, у САД да тамо спроведе акцију уклањања надзорних камера са улица.
ЧУДНИ ДРУГОВИ
Можемо врло креативно да размишљамо, чак да збијамо шале, питајући се зашто је то тако. Док то чинимо, део одговора на ово питање можемо потражити у поменутом чланку, са почетка овог текста: „...Активисти демократског цивилног друштва и службе за националну безбедност могу бити чудни другови, али мисија првих да подржавају владавину закона и мисија других да заштите национални суверенитет могу се ускладити у борби против страног ауторитарног утицаја…” “...Цивилно друштво има кључну улогу у подизању свести о утицају КП Кине међу масовном публиком путем истраживања, заступања и кампања за подизање свести које повезују глобални утицај КП Кине са локалним питањима од значаја (нпр. животна средина, радничка права, финансијска одрживост, нелојална економска конкуренција), а не подела геополитичких питања...” Размислите о овоме још једном.
