Од априла ове године све већи број протеста – а понегде и мањих нереда – одржава се широм Уједињеног Краљевства, при чему већина у Енглеској. Корен ових протеста лежи у растућој масовној имиграцији – и легалној и илегалној – која траје већ деценијама, али је драматично порасла од краја 1990-их, након избора тадашњег премијера Тонија Блера, лидера централно-левичарске Лабуристичке партије. Као изразити мултикултуралиста, Блер се често помиње као човек који је у великој мери одговоран за садашњу демографску кризу у Великој Британији, јер је управо у његовом мандату влада отворила границе за масовну имиграцију, показујући знатну попустљивост чак и према илегалним мигрантима. Од 1997. године и првог Блеровог мандата, Велика Британије је увезла милионске масе имиграната, мада се прецизне процене разликују у зависности од извора и методологије за израчунавање нивоа имиграције. Према извештајима, између 1997. и 2010. у Британију је ушло око 2,6 милиона имиграната, док је само између 2022. и 2023. примљено 1,4 милиона људи. Разлог зашто су званична статистика и подаци о имиграцији у Британији толико нејасни лежи у томе што сама дефиниција појма „имигрант“ зависи од правног статуса и боравишне ситуације конкретне особе. На пример, неки извори све небританске држављане који живе у Великој Британији стављају у ту категорију као део правне и званичне статистике, док други извори маркирају само сталне становнике страног порекла у Великој Британији, а не стране држављане који живе у Великој Британији као студенте, привремене раднике, илегалне мигранте који чекају обраду захтева за азил итд. За већину људи, међутим, најједноставнија дефиниција је уједно и најприроднија – имигрант је свако ко је држављанин друге земље, а сада живи у Британији, без обзира да ли има двојно држављанство или не.
ПРОТЕСТИ И УЗРОЦИ
Током претходних неколико деценија, иако је међу староседеоцима Уједињеног Краљевства увек постојао приметан ниво антиимиграционог расположења, јавни изрази тог незадовољства најчешће су се сводили на мање протесте и маршеве које су организовале маргиналне крајње десничарске групе, као и на понека појављивања британских националистичких политичких фигура и активиста у телевизијским емисијама. Један од најконтроверзнијих примера у 21. веку до сада било је појављивање Ника Грифина, британског националисте и бившег лидера Британске националне партије (BNP), 22. октобра 2009. године у популарној дебатној телевизијској емисији Question Time, у којој учествују политичке и друге јавне личности како би расправљале о спорним политичким питањима. Током снимања емисије уживо, стотине демонстраната окупило се испред Телевизијског центра Би-Би-Сија, а двадесет петоро њих је упало у главни пријемни хол. Шест особа је том приликом ухапшено. Упркос – или, што је вероватније, управо због – контроверзи око Грифиновог гостовања, та епизода Question Time-а привукла је више од осам милиона гледалаца, при чему је британска јавност остала дубоко подељена по питању његовог наступа и говора током емисије.
Ник Грифин и Британска национална партија (BNP) били су, може се рећи, најутицајнија националистичка снага у Уједињеном Краљевству све до 2014. године, када је Грифин званично искључен из партије због наводних „финансијских малверзација“ (иако су стварни разлози његовог искључења били снажно оспорени од стране самог Грифина и његових присталица). У наредним годинама, на британској националистичкој сцени у први план је избио још један истакнути националистички лик, чији утицај и данас наставља да јача – Томи Робинсон.
ОД РОБИНСОНА ДО ФАРАЖА
Некадашњи лидер енглеског националистичког уличног покрета познатог као English Defence League (EDL), Томи Робинсон (право име Стивен Јакслеј-Ленон) напустио је овај покрет 2013. године, углавном што, по његовом признању, покрет нема јасан и ефикасан правац деловања и све више стиче репутацију једноставног изговора за пијане фудбалске хулигане да се понашају агресивно и изговарају отворено расистичку реторику, што је било у супротности са његовом почетном визијом. Робинсон је замишљао да EDL постане утицајан улични покрет који ће промовисати проенглески и пробритански национални понос и снажно противљење масовној имиграцији и мултикултурализму у Великој Британији. Средином 2010-их година, EDL је практично престао да постоји, а покрет више није организовао скупове и маршеве. Многи на политичкој левици и у центру славили су пад EDL-а као победу такозване прогресивне левичарске и либералне идеологије у Великој Британији. Међутим, у том периоду је европска мигрантска криза била у пуном јеку, а истовремено је дошло и до наглог пораста популарности Партије независности Уједињеног Краљевства (UKIP) и њеног тадашњег лидера Најџела Фаража. Убрзо је постало јасно да преовлађујући наратив мејнстрим медија – да је британски национализам мртав – није тачан. Доказ за то уследио је најочигледније у виду гласања за Брегзит 2016. године, када су грађани Британије одлучили да се формално повуку из Европске уније, постајући прва чланица у историји блока која је то учинила.
КО ЈЕ ОДГОВОРАН ЗА ИМИГРАЦИНУ ПОЛИТИКУ- НАЦИОНАЛНЕ ВЛАДЕ ИЛИ ЕУ?
Иако је резултат гласања био веома тесан – 52% је било за излазак из ЕУ, а 48% за останак – већина коментатора и аналитичара сматра да су два најважнија фактора која су довела до овог исхода били растући британски национализам и антиимиграционо расположење. По природи ствари, као што историја често показује, велика имиграција у било коју државу неизбежно ће довести до растућег негодовања и антиимиграционих осећања код домаћег становништва, укључујући пораст патриотских и националистичких осећања, ствари које су дуго сматране табуом у британском друштву. Иако су многи истицали да је национална влада, а не нужно Европска унија, одговорна за имиграциону политику једне земље, један од најконтроверзнијих аспеката европске политике у вези са мигрантском кризом био је Пакт ЕУ о миграцијама и азилу. Према том пакту, циљ је успостављање заједничког система имиграционе и азилне процедуре у целој Унији, што би омогућило лакше кретање миграната кроз ЕУ и олакшало њихово подношење захтева за азил и боравак. Поред тога, пакт обавезује сваку од 27 чланица да прими свој „правични део“ миграната који улазе у Европу, како би се „олакшао терет“ осталим државама. Посебно је значајно да ниједна држава чланица није организовала демократски референдум о прихватању пакта. Свака земља која одбије његову примену може бити кажњена са до 20.000 евра или више по сваком мигранту кога одбије да прими. Државе попут Пољске и Мађарске упорно одбијају да прихвате имплементацију пакта – чија је пуна примена предвиђена за јун 2026. – а Мађарска му се нарочито оштро противи, као и већина десничарских и крајње десничарских партија и покрета широм Европе. Њихови аргументи заснивају се на све већим безбедносним ризицима од прихватања потенцијално милиона илегалних миграната из нестабилних и опасних земаља, уз минималне или никакве безбедносне провере.
ИГНОРИСАЊЕ ВОЉЕ НАРОДА
Од почетка Европске мигрантске кризе, широм ЕУ је забележен незразмерно велики број случајева насиља и сексуалних напада од стране илегалних миграната, а многи инциденти класификовани су и као терористички акти. Заиста, откривено је да су многи мигранти који су ухапшени током последње деценије повезани са екстремистичким групама као што је Исламска држава (ИС). Упркос све већим безбедносним ризицима масовне имиграције и масовног прихватања илегалних миграната у Европу, сама Европска унија игнорише забринутост европских народа уопште, чак је ишла толико далеко да је казнила Мађарску са 200 милиона евра лета 2024. године због њеног неусклађивања са заједничком миграционом и азилном политиком ЕУ. Мађарска, међутим, остаје доследно антиимиграциона држава, упркос претњама ЕУ да ће је непрекидно кажњавати са милион евра дневно, све док мађарска влада не промени своју имиграциону политику у складу са европском.
Грубо погрешно управљање Европске уније мигрантском кризом у Европи, као и њено игнорисање воље народа и све снажнијег антиимиграционог расположења широм континента, представљају само неке од разлога због којих је британска јавност у великој мери гласала за излазак из ЕУ 2016. године – јер, иако Унија не би требало да има право да својим државама чланицама намеће сопствену имиграциону политику, она то ипак чини, и то на све агресивнији начин, упркос растућем противљењу европске јавности.
НОВА БРИТАНСКА НАЦИОНАЛНА СВЕСТ
Од гласања за Брегзит 2016. године и званичног повлачења Уједињеног Краљевства из Европске уније почетком 2020, питање британског патриотизма и национализма све је интензивније и гласније присутно међу растућим бројем људи широм земље. На јачање осећаја национализма није утицао само сам Брегзит, већ и последице догађаја као што су протести Black Lives Matter из 2020. године – који су у Британији брзо оцењени као углавном антибели и антибритански покрет – као и учестали скупови и маршеви које су организовали антинационалистички левичарски и либерални покрети. Последице ових фактора и догађаја огледају се у слабљењу ефекта напада левице и центра на британску десницу, која је често била етикетирана као „фашистичка“ и „нацистичка“, али и у растућој ефикасности неколико десничарских медијских канала у промовисању патриотског британског идентитета без прибегавања стварном крајње десничарском екстремизму. Међу таквим медијима су популарни GB News и веома утицајни онлајн канал The Podcast of the Lotus Eaters. Редовни гости оба ова медија су водитељи и саговорници из британске десничарске заједнице, од којих су многи своје каријере започели као политички коментатори на Јутјубу.
Стабилан раст британског национализма достигао је невиђене размере у 21. веку након што је централно-левичарска Лабуристичка влада спроводила политику прихватања хиљада илегалних миграната који су у Британију пристизали преко Ламанша из Француске и смештала их у различите хотеле и друге облике смештаја широм земље. Иако је британска влада инсистирала да ти мигранти не примају социјалне и друге бенефиције – наводно добијајући око 50 фунти недељно за такозване „трошкове живота“ – њихов смештај, храна, рачуни и остали издаци редовно се финансирају новцем пореских обвезника. Другим речима, сами британски грађани индиректно финансирају животне трошкове десетина хиљада илегалних миграната у Британији преко своје владе.
ПРЕЛОМНА ТАЧКА
Ипак, преломна тачка био је случај 41-годишњег мигранта из Етиопије, који је ухапшен и оптужен за три случаја сексуалног напада и сексуалног узнемиравања малолетних девојака у малом месту Епинг, у југоисточној Енглеској. Са још увек свежим сећањем на трагичан догађај од 29. јула 2024, када су три девојчице убијене у терористичком нападу који је извео Аксел Рудакубана – рођен од родитеља имиграната из Руанде – становници Епинга и околине брзо су се у великом броју окупили како би се успротивили коришћењу локалног хотела Bell Hotel за смештај илегалних миграната. Како је број људи и протеста у Епингу и околини растао након вести о сексуалним нападима етиопског мигранта на малолетне двојчице, тако се вест о њиховим окупљањима ширила прво по југоисточној Енглеској, затим широм Енглеске, а потом и целог Уједињеног Краљевства, све док слични скупови и протести нису почели да се одржавају широм Британских острва. Антиимиграциони протести избили су и у Републици Ирској, након сопствених случајева напада које су починили илегални мигранти.
Овај нови талас британског национализма и невиђени пораст народног антиимиграционог расположења широм Уједињеног Краљевства довели су затим и до појаве других облика активизма. Једна од најупечатљивијих акција последњих месеци била је Операција Подигни боје (Operation Raise the Colours), када су различите протестне групе почеле да подстичу своје саборце, патриоте и националисте, да у што већем броју јавних простора истичу заставу Уједињеног Краљевства и/или заставу своје националне нације (Енглеске, Велса, Шкотске или Северне Ирске), са циљем да се промовише осећај националистичког јединства међу аутохтоним становништвом Британских острва.
ПОДРШКА ИРСКИХ НАЦИОНАЛИСТА
Забележени су чак и случајеви да су ирски републикански националисти подржали ову акцију, упркос историјским и текућим несимпатијама између ирских републиканаца и Британаца. Једна енглеска патриотска активисткиња – која је за потребе овог текста желела да остане анонимна – изнела је своје виђење акције "Операција Подигни боје":
То је тих и миран симбол јединства на националном нивоу. Он нам говори… да смо сви уједињени. Јер за неке је изолујуће бити окружен непријатељски настројеним левичарима или непријатељским окупаторима.
Њен коментар који се посебно односи на „непријатељски настројене левичаре“ (при чему је lefties у Британији погрдни израз за људе који негују такозване прогресивне левичарске ставове) изузетно је значајан због необичних, али важних случајева у којима су левичарске и либералне политичке партије и покрети одједном почели да исказују намеру да промовишу британски патриотизам. То је у оштрој супротности са њиховим ранијим настојањима да се дистанцирају од патриотских осећања, бирајући уместо тога да снажно гурају још израженије промултикултуралистичке ставове међу британском јавношћу. Најупечатљивији пример јесте сам британски премијер, Кир Стармер, који је такође јавно подржао идеју истицања британске заставе. Иако је његова реторика очигледан покушај да се умире претежно десничарски присталице акције Операција Подигни боје, многи његову „подршку“ не сматрају искреном, будући да је Стармерова централно-левичарска Лабуристичка партија позната по великом броју чланова и симпатизера који често заступају ставове оцењене као антибританске, отворено се супротстављајући патриотизму домицилног становиштва у корист промоције мултикултурализма и такозване прогресивне левичарске политике. Штавише, сам премијер Стармер изјавио је да жели да истицање британске заставе буде схваћено не као симбол „мржње и подела“, већ као симбол јединства.
Постоји још један кључни фактор не само изненадног заокрета британске владе ка покушају промовисања патриотизма, већ и раста национализма широм Уједињеног Краљевства – драматичан успон десничарске политичке странке Reform UK. На њеном челу налази се Најџел Фараж, човек који је раније предводио Партију независности Уједињеног Краљевства (UKIP) и који је, може се рећи, лице Брегзита. Reform UK је уздрмао политичку сцену постајући – и остајући – најпопуларнија политичка странка у Британији још од априла ове године.
ПОПУЛАРНОСТ REFORM UK- БЕЗ ПРЕСЕДАНА
Од 1922. године, само две политичке странке у Британији долазиле су на власт – централно-левичарска Лабуристичка партија и централно-десничарска Конзервативна партија. Више од једног века Британија је била позната као двопартијска држава, где је једна од ове две странке готово увек била сигуран носилац политичке моћи, док су остале странке, реално, имале врло мале изгледе да формирају владу. Међутим, од априла ове године, Reform UK под Фаражовим вођством редовно заузима прво место у свакој јавној анкети и веома је вероватно да ће, први пут од 1922, постати прва странка која ће преузети власт, а да није ни лабуристичка ни конзервативна. Штавише, Reform UK би највероватније постала најдеснија влада коју је Британија имала у својој модерној историји. У тренутку писања овог чланка, према анкети коју је 18. септембра спровео Find Out Now, популарност Reform UK износила је без преседана 34%, док су и Лабуристи и Конзервативци заостајали са по 16%. Иако Фараж и Reform UK тренутно уживају изузетно високу подршку јавности – до те мере да су поједини британски политичари чак напустили своје дотадашње странке и придружили се Reform UK – треба имати у виду да редовни парламентарни избори нису заказани пре августа 2029. године у најскоријем року, па би се политичка динамика могла веома брзо променити. Да ли ће те промене ићи у прилог или на штету Фаражу и Reform UK тек остаје да се види. Ипак, постоји још један фактор који би потенцијално могао нарушити Фаражову дугорочну популарност – растући утицај радикалнијих струја британске деснице. Најупечатљивији пример јесте Руперт Лоу и његов покрет Restore Britain. Лоу је некада био члан Reform UK, али је избачен из странке у марту ове године због наводних „правних оптужби“. Међутим, многи сумњају да је стварни разлог његовог искључења била његова све већа популарност унутар саме странке, до те мере да су га многи видели као потенцијалног ривала чак и самом Фаражу. У јуну је Лоу основао покрет Restore Britain – још радикалнију и националистичкију отцепљену групу од Reform UK, чији је циљ да промовише изразитији британски национализам, хришћанске вредности и, пре свега, масовну депортацију свих илегалних миграната у Британији, без изузетка. Супротно почетним очекивањима, Лоуове радикалније политике показале су се веома популарним међу британском десницом, па Restore Britain брзо привлачи све већи број чланова – и наставља да расте у тренутку писања овог текста. Иако је Restore Britain за сада независан покрет, а не политичка странка, многи нагађају да би у наредним месецима, или током 2026. године, могао прерасти у пуноправну странку која би представљала конкуренцију Reform UK.
СКУП „УЈЕДИНИТЕ КРАЉЕВСТВО“ И НОВИ УСПОН БРИТАНСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА
Тринаестог септембра у Лондону је одржан догађај који су британски медији описали као највеће националистичко окупљање и накнадни марш у историји Британије – скуп Unite the Kingdom Rally. Организатор је био енглески националиста Томи Робинсон – некадашњи лидер English Defence League – а окупљање је привукло огромну масу од преко 150.000 људи из целог Уједињеног Краљевства, па чак и из иностранства, међу којима је било много страних националистичких активиста. Присутни су били и контрапротестанти из покрета као што је Antifa, у броју од око 5.000, под снажном полицијском заштитом. Цео догађај је уживо преношен на Твитеру, а скоро три милиона људи је пратило догашај у директном преносу. Заправо, не само да је скуп привукао огроман број гледалаца преко Твитера, већ се и сам Илон Маск видео-обраћањем укључио на митинг, позвавши Британце да се „одупру“ масовној имиграцији, мултикултурализму, па чак и сопственој влади. Међу истакнутим говорницима на Unite the Kingdom Rally били су: Ерик Земур, француски лидер странке Reconquest; Мортен Месершмит, лидер Данске народне партије; Ђорђе Симион, лидер Алијансе за уједињење Румуна; Доминик Тарчински, посланик у Европском парламенту из редова пољске странке Право и правда; Филип Девинтер, белгијски посланик и члан странке Vlaams Belang; Петр Бистрон, европосланик из Alternative für Deutschland; као и Брајан Тамаки, хришћански лидер и политичар са Новог Зеланда.
Скуп "Unite the Kingdom Rally" био је значајан и због одавања поште преминулом Чарлију Кирку, популарном и веома утицајном америчком конзервативном коментатору и активисти, који је 10. септембра убијен у атентату који је извршио двадесетдвогодишњак за кога се сумња да је био левичарски екстремиста.
Након скупа Unite the Kingdom Rally, премијер Кир Стармер дао је изјаву за левичарски лист Гардијан:
Људи имају право на миран протест. То је суштина вредности наше земље… Али нећемо толерисати нападе на полицајце који раде свој посао, нити да се људи на нашим улицама осећају застрашено због свог порекла или боје коже… Британија је нација која се поносно градила на толеранцији, разноликости и поштовању. Наша застава представља нашу разнолику земљу, и никада је нећемо препустити онима који је користе као симбол насиља, страха и подела.
Стармерова изјава наишла је на похвале политичке левице и центра због позива на јединство услед пораста британског национализма, али и на критике деснице, пре свега због тога што је Стармер игнорисао чињеницу да је основни разлог успона национализма у Британији то што милиони староседелаца Британије осећају да их сопствена влада све више занемарује. Са значајним степеном оправданости, све вечи број британских староседелаца сматра да британска влада ставља потребе и захтеве десетина хиљада илегалних миграната у први план, док се истовремено финансирају из британског пореског новца.
БРИТАНСКИ НАЦИОНАЛНИ ПОНОС – ОД ТАБУА ДО ЕРУПЦИЈЕ
Деценијама је такође расло негодовање староседелаца Британије чак и према британским грађанима стране националности, уз уверење да се према њима поступа много боље него према староседеоцима.Такве забринутости нису без основа, јер су претходних деценија аутохтони Британци од малих ногу учили да су патриотска и националистичка осећања по својој природи негативна и да их треба повезивати са фашизмом, нацизмом, расизмом и сличним појавама. Насупрот томе, према истом мејнстрим наративу, патриотска и националистичка осећања етничких мањина увек треба славити, као пример разноликости и мултикултурализма у Британији. Ова дуготрајна институционализована настојања такозваних прогресивних британских влада, и прошлих и садашњих, несумњиво су нанела више штете него користи – претварајући британски национални понос у табу који треба одбацити и осудити, док се етничке мањине славе. Природно, као и у свим културним заједницама широм света, занемаривање од стране државе пре или касније изазива незадовољство, које брзо може довести до ерупције тврдокорног националистичког осећања. Историја је више пута показала да је то случај, па чак и у Уједињеном Краљевству, које се често представља као једна од „најпрогресивнијих“ нација света, нови успон национализма у једној земљи може лако изазвати домино ефекат и охрабрити националисте у другим државама да крену истим путем, одбацујући такозване „прогресивне“ идеологије и враћајући се старим начелима – слављењу домицилног националног и културног идентитета у свету у којем глобализам пролази кроз кризу у оквиру променљивог светског поретка.
