Филипо Ћуфрида Репаћи потиче из породице у којој се новинарству, књижевности и политичкој мисли прилазило са озбиљном пажњом. Праунук је познатог италијанског писца Леониде Репаћиа, и Отавиа Пастореа, угледног новинара и првог главног уредника листа ,,L'Unità“ чију снажну традицију борбе за слободу изражавања и друштвену правду - наставља кроз свој рад. Данас, као дугогодишњи дописник из Брисела и посматрач европских интеграција и међународних односа, Репаћи анализира драматичан пад поверења између Европске уније и Русије, неуспешну политику санкција, као и пораст цензуре под маском политичке коректности. Он такође дели и своја искуства из Украјине, критикујући наметнути наратив који гуши сваки покушај дијалога с Москвом и открива како су интереси Сједињених Америчких Држава све дубље укорењени у европској политици.
Као дугогодишњи дописник из Брисела, како оцењујете геополитичку еволуцију односа ЕУ и Русије?
Однос између ЕУ и Русије је прошао кроз дубоку трансформацију од краја Хладног рата, еволуирајући од опрезне сарадње до стратешког ривалства. Након периода у којем су обе стране неговале визију обостране користи кроз трговину, енергетску сарадњу и политички дијалог, проширење НАТО-а и ЕУ на источну Европу драматично је променило парадигму. Ако је рат у Грузији 2008. године наговестио разилажење, руска анексија Крима 2014. натерала је ЕУ да одговори санкцијама, дипломатском изолацијом Москве, ометајући тако и минимални дијалог и међусобно поверење.
Након руске специјалне операције у Украјини, односи ЕУ и Русије достигли су најнижу тачку од Хладног рата, при чему ЕУ није била у стању да превазиђе сопствене унутрашње поделе, па самим тим није могла да усвоји „дипломатски и посреднички“ приступ. Ово је очигледно била последица политичких ставова држава чланица ЕУ који су директно проистекли из њихових националних политичких избора.
Гледано из Брисела, то је заиста тужно. Доживели смо тренутке када су многи позитивни развоји изгледали могући, али су политички избори држава чланица блокирали конструктиван приступ ЕУ. С једне стране, имамо дубоко укорењена „антируска“ осећања, а с друге стране- морамо да се носимо са „стидљивим“ владама, у којима унутрашња политичка ситуација често онемогућава извршну власт да заузме јасан и доследан став.
У којој мери се политика усмерена на економску изолацију Русије, вратила ЕУ као бумеранг?
ЕУ је увела санкције без преседана против Русије као одговор на њену специјалну операцију у Украјини. Санкције су уведене и у вези са наводним кршењем људских права и хибридним претњама. Нажалост, постало је заиста тешко направити разлику између стварности и дезинформација, а један од осећаја који преовађују у Бриселу је да су поједине реакције биле више засноване на емоцијама и психолошким факторима него на стварним околностима.
Упркос мерама ЕУ, подаци показују да Русија и даље успешно продаје своју нафту у иностранству, између осталог и преко такозване „флоте у сенци“. Међународна агенција за енергетику је пре неколико месеци навела да Русија и даље извози више од 8 милиона барела нафте дневно, испоручујући је на „нова тржишта“ попут Индије и Кине. Истовремено, бројна роба из ЕУ- иако под санкцијама проналази пут до Москве преко Грузије, Белорусије и Казахстана, како сматрају неки истраживачи са Краљевског колеџа у Лондону.
ЕУ и њене чланице као да не разумеју да руски народ има дугу историју „трговинске изолације“ и да је толико навикнут на такве околности да се било каква процена „патње“ заснована на стандардима западног друштва не може реално применити. Резултат тога је руска економија која трпи много мање него што се у Бриселу очекивало и економија ЕУ која се сама суочава са тешким изазовима.
Могу ли се сагледати размере последица антируске политике по питању енергетике и економије?
Тренутно доступни подаци за енергетски сектор сугеришу да је ЕУ значајно смањила увоз руског природног гаса, нафте и угља, преласком на повећана улагања у алтернативне изворе енергије, укључујући обновљиве изворе, ЛНГ (течни природни гас) и нуклеарну енергију. Док је последња тачка и даље веома контроверзна у појединим земаљама чланицама, потреба за увозом гаса из алтернативних извора навела је ЕУ да се приближи неким афричким и заливским земљама које се баш и не квалификују као позитиван пример демократије.
Санкције су изазвале нагло повећање цена енергије широм ЕУ, а неколико земаља је било спремно да ,,потпише споразум са ђаволом“ само како би помогли домаћинствима и индустријама које су се суочавале са енормним трошковима комуналних услуга. Мере штедње и финансијска подршка влада биле су привремене интервенције које нису дале трајне резултате. Еуростат потврђује да су цене поново почеле да расту чим су те мере укинуте.
У којој мери су грађани Европе погођени потезима својих влада, и како на њих реагују?
Више цене енергената допринеле су инфлацији широм ЕУ, чиме се додатно повећава јаз између богатих (па чак и само богатијих) људи и средње класе, која је у све већој невољи због повећаних трошкова живота- пре свега за храну, транспорт и основне потрепштине. Истовремено, незапосленост је порасла у енергетски интензивним индустријама, као што су хемијска и челична индустрија, које су се суочиле са растућим трошковима производње. Многе од њих су биле приморане да смање обим операција или чак да преместе производњу у регионе са нижим трошковима енергије.
Као резултат тога, ЕУ се све више суочава са својеврсним ,,ратом међу сиромашнима“ у коме социјални дампинг и либерализовани капиталистички модели воде ка појави нових облика сиромаштва.
Како коментаришете чињеницу да сваки покушај отварања дијалога са Русијом тренутно у ЕУ тумачи као издаја или ,,проруски наратив“? Где су нестали европски принципи плурализма и слободе мишљења?
Политички коректан (и најлакши!) одговор би био: ,,Без коментара!“
Шалу на страну, то је заиста последица снажног утицаја држава чланица на политику ЕУ, о чему смо већ раније говорили. Мешавина пропаганде, дезинформација, политичких и личних интереса довела је до тога да се јавно мњење – а посебно на друштвеним мрежама – ухвати у коштац са сваком иницијативом за дијалог, одмах је сврставајући у формулу „ти си Про-Путин!“
То се догађа чак и бившим амбасадорима, новинарима или универзитетским професорима који покушавају да изнесу другачији став, или просто- другачију перспективу. Слобода мишљења и даље формално постоји, и није директно санкционисана, али је све теже „употребљива“ у јавном простору, посебно на друштвеним мрежама.
Концентрација медијског власништва такође није од помоћи. Када један издавач одреди своју „политичку линију“, она се прелива на десетине медија (од великих до локалних), стварајући тако окружење у ком слобода изражавања постоји на папиру, али је у пракси тешко остварива.
Извештавали сте о сукобу у Украјини. Да ли сте суочавали са изазовима и притисцима приликом покушаја презентовања алтернативног наратива?
Не, био сам потпуно слободан не само да фотографишем, снимам видео записе које сам желео и разговарам са свим људима и званичницима које сам сматрао релевантним током боравка у Украјини, већ и да све то слободно објавим преко своје новинске агенције. Видео репортаже су доступне на мом медијском You Tube каналу и нисмо имали никакву цензуру.
Провео сам неколико дана у Украјини пре Божића и у свим интервјуима - са украјинским државним службеницима, политичарима, па чак и са лекарима у Центру за рехабилитацију ветерана провлачило се једно исто „потреба за више оружја“: Фраза „пошаљите нам више наоружања!“ звучала је као нека мантра.
Лично, уопште нисам уверен да је подстицање рата слањем још више оружја прави приступ. „Si vis pacem, para pacem“ (Ако желиш мир, спремај се за мир) је, по мени, далеко применљивији мото од чувеног „Si vis pacem, para bellum" (Ако желиш мир, спремај се за рат)!
Да ли се кроз овај сукоб заправо прелама веће питање- доминација америчке политике унутар европског простора?
Дозволите ми да преформулишем питање, замењујући речи „доминација“ са „утицај“, а „америчка политика“ са „интереси Сједињених Америчких Држава“... Да, заиста, војна операција у Украјини извлачи на површину дубоко укорењене везе између капиталистичких структура ЕУ и САД.
Од Маршаловог плана па све до добро познатих активности ЦИА-е у Европи, било је немогуће занемарити привилегован положај америчких интереса и актера на Старом континенту- положај који се редовно правдао крoз наратив ,,дуг Европе ка САД-у“.
Међутим, иронично, исти тај дуг никада није био признат Совјетском савезу, упркос огромном броју жртава које је Русија поднела током истог рата.
