Плави талас запљуснуо је Немачку, или барем исток земље. На изборима у Саксонији и Тирингији 1. септембра 2024. Алтернатива за Немачку (АфД) остварила је више него добре резултате. Наиме опозициона странка је прва по снази у Тирингији, док су Саксонији незнатно заостаје за Хришћанско-демократском унијом (ЦДУ). У појединим медијима могло се чути да је у питању земљотрес. Па ипак, то не значи да се он није могао предвидети и да медијско-политички картел није учинио све да спречи Алтернативу у њеном јачању. Стога, ако се имају у виду сви методи борбе против опозиције остварени резултати делују импресивно.
У СТИЛУ ПРИВАТНОГ ШТАЗИЈА
Истина, медијска баражна ватра на АфД траје још од оснивања странке, да би се годинама све више појачавала. Почетком године ствар је добила нове димензије када је истраживачки колектив Коректив изашао са оптужбом да су аустријски десни активиста Мартин Зелнер и политичари из редова АфД-а и ЦДУ-а учествовали у тајном састанку и планирали депортације странаца из Немачке. У стилу детектива или можда пре приватног Штазија „истраживачки новинари“ из Коректива организовали су тајно праћење и снимање учесника скупа. Поменути Зелнер означен је као централна фигура, творац плана и главни организатор будућег етничког чишћења Немачке. Убрзо, се међутим показало да је прича Коректива обична конструкција без икаквог утемељења у стварности. У крајњој линији тешко се може говорити о тајним плановима ако се има у виду да је Зелнер своје погледе на питања реемиграције изнео у истоименој књизи.
ПРЕЋУТКИВАЊЕ (ДОКУМЕНТОВАНИХ) АФЕРА
При томе се не смеју превидети још неки важни моменти који боље осветљавају читаву ствар. Прво што упада у очи је да Коректив и сличне медијске куће више пажње посвећују десничарској афери која не постоји, него добро документованим аферама везаним за политичаре на власти, на пример: преписци Урсуле фон дер Лајен са директором Фајзера, спорним разговорима Олафа Шолца са заступницима банке која је државу оштетила за троцифрени милионски износ или томе што Ненси Фезер са места министра унутрашњих послова уклања политички неподобне службенике. Ни мигрантско насиље, ни опадање унутрашње безбедности, чак ни нерасветљени терористички напад на немачку инфраструктуру (Северни ток) не забрињавају новинаре Коректива колико наводна десна опасност.
Друго што је битно приметити је да је поменути новинарски колектив обилато финансиран државним новцем. Наиме, наводно независни новинарски тим је само 2023. године из савезног буџета добио 431.059,85 евра, плус још 145.338 евра из касе покрајине Северна Рајна-Вестфалија. Та чињеница можда може објаснити и селекцију тема којима се Коректив (не)бави. Можда се баш због тога истраживачки тим понаша као продужена рука власти, односно коректив опозицији, иако би у сваком демократски уређеном друштву медији требало да буду коректив власти.
БАТИНА ЗА ОПОЗИЦИЈУ
Трећа околност која се овде не сме губити из вида је чудноват синхроницитет, јер се прича појавила тачно у време великих протеста пољопривредника у Немачкој. Велика истраживачка прича о десничарској завери стигла је таман као поручена да се пажња скрене са протеста и конкретних захтева демонстраната.
Речју, десница у Немачкој нема против себе само политичку елиту, већ и читав медијски комплекс, а случај Коректива то сликовито показује. Моћне структуре сачињене од невладиних организација, страначких елита, црквених вођа и етаблираних медија старају се о томе да се догме лево-либералне политике не доводе у питање. Тако се медији претварају у батину за сузбијање опозиције.
Убрзо по објављивању приче дошло је до организованије демонстрација у којима су се могли видети и представници власти, укључујући и канцелара Шолца и министарку спољних послова Аналену Бербок. Сви они су изашли на улице да сигнализирају своју врлину у борби за демократију, а против наводне десне опасности.
АНТИФА НА ЗАДАТКУ
Канцелар Шолц је и сам упутио позив на демонстрације, али изгледа да се није остало само на апелима. Јер, ако грађани сами нису спремни да изађу на улице постоје начини да им се у томе помогне – и ту поново наступају медији – барем тако што ће се потрудити да створе праву атмосферу. Све је изгледало као да се присталице власти боре за смену опозиције, односно да се она замени неком прихватљивијом која би била више по мери власти. Чињеница да су се политичари из владајућих странака солидарисали са екстремистима са левице који су у великом броју били присутни на овим скуповима никога није изненадила, будући да је држава и до сада издвајала огромна новчана средства за финансирање борбе против деснице, која су затим завршавала у рукама насилничких антифа група.
СПЕКТАКЛ СА ДЕМОНСТРАЦИЈАМА
Другим речима, протести против десне опозиције изгледали су као добро организована кампања у којој власт ужива неограничену подршку медија, односно нека врста предизборне опште мобилизације. Можда се у Немачкој публика за митинге не довози аутобусима и не храни сендвичима, али то читаву ствар не чини ништа бољом. Не само да су на улицама махом окупљени гласачи странака владајуће коалиције и њихови добро плаћени професионални борци против десне опасности из кругова левичарских екстремиста, него изгледа да су у изјавама „обичних грађана” на демонстрацијама пред камере махом излазили чланови и функционери странака, као и запослени у медијима, који су листом позирали као забринути посматрачи. Само се од проверених људи могу очекивати исправне изјаве.
Читав спектакл са демонстрацијама служио је томе да се јасно назначи ко је непријатељ и црна овца у друштву. Та улога припада десници, односно Алтернативи за Немачку, док унутар ове странке највише очи боде шеф огранка из Тирингије: Бјерн Хеке.
ПЛАН НЕНСИ ФЕЗЕР
Демонстрације су тако послужиле да министарка Ненси Фезер представи нови план за борбу против деснице, што у овом случају значи за гушење слободе говора и сузбијање једне опозиционе странке, што је све завијено у обланду борбе за заштиту демократије. Представљајући план, министарка Фезер је изјавила да је његов циљ коришћење средстава правне државе како би се заштитила демократија. Читав уводни део је препун општих места и патетичних заклињања у демократију – до те мере да је испало да према министарки „демократија чини нашу демократију”. Логичке вратоломије и инфлаторна употреба речи „демократија” као да служе томе да се прикрије стварна намера. „Желимо да сломимо мреже десних екстремиста, сасечемо њихови изворе финансирања и одузмемо им оружје.” Овакво објашњење делује збуњујуће и тешко да би издржало непристрасну анализу. Тако је Фезер најавила да ће демократију штитити тако што ће са позиција власти извршити притисак на опозицију. Ако је непријатељ у првом кораку јасно назначен, логично је очекивати да се против њега нешто учини.
ЕКСТРЕМИЗАМ КАО ИЗГОВОР
Међутим, када се ствари погледају изблиза схвата се да је овде десни екстремизам само изговор. „Десни екстремисти желе да подрију поверење у стабилност и способности деловања државе”, објашњава министарка. Они овај циљ деле са спољним актерима, који би такође имали интерес у томе да ослабе демократију. Тако „аутократске државе” заваравају људе на интернету лажним налозима на друштвеним мрежама и на разне друге начине. Том координираном кампањом утицаја покушава да се манипулише слободним образовањем мишљења и политичким дебатама, односно да се демократија ослаби. Сада треба формирати нове тимове који би такве покушаје препознали и сасекли у зачетку. Публициста Мартин Лихтмес је у свом коментару назвао је ове речи министарке Фезер „немерљивом дрскошћу”.
КАНДИДАТ ЗА ЂАВОЛА
Преко Твитера, министарка Фезер је запретила да ће окренути сваки камен да пронађе екстремисте, те да ће они који исмевају државу имати посла са снажном државом. Власт која прети грађанима тешко да се може назвати демократском, ма колико се позивала на отвореност и различитост. У сваком случају, политичари са позиција власти деле грађане на две групе: оне који су исправно настројени и екстремисте за које важе посебна правила.
Критичари су с пуним правом констатовали да план министарке Фезер делује као објава рата великом делу народа, док са друге стране његова примена неће решити ниједан једини стварни проблем који постоји у Немачкој. Штавише, оваква политика ће их додатно заоштрити. Другачије и не може бити, јер је очигледно да власт није у стању да критички размишља о систему, идеологији или политици коју води. У том смислу се политичко-медијска класа понаша попут партијске врхушке у комунистичким земљама крајем осамдесетих година ХХ столећа. И тада се говорило да су за све криве „контрареволуционарне снаге” и „агенти страних сила”, те да је најбољи лек за кризу социјализма још више социјализма. Владајућа класа која није у стању да препозна сопствене грешке и нема другог избора до демонизације политичких противника, или како пише Мартин Лихтмес, „други морају бити ђаволи, да би они испали анђели, а ко је бољи кандидат за ђавола од десничара?”
СТРАТЕГИЈА ЈЕ ПРОМАШИЛА МЕТУ
Ово у грубим цртама представља приказ политичке атмосфере у којој су прво одржани европски, а затим и избори у две источнонемачке покрајине. Резултати избора показују да је читава стратегија борбе промашила мету, јер у Тирингији је АфД на челу са поменутим Хекеом убедљиво најснажнија политичка снага са преко 32% подршке. Са друге стране, у истој покрајини странке владајуће коалиције су скупа освојиле око 10% гласова, од тога Шоцлове социјалдемократе (СПД) око 6%, Зелени око 3%, док су либерали (ФДП) најгоре прошли са око 1% добијених гласова. Слична је ситуација и у Саксонији, где је АфД друга по снази са подршком од нешто преко 30%, док странке владајуће коалиције стоје за нијансу боље: СПД 7.3%, Зелени 5.1%, и ФДП око 1% гласова. Уколико је веровати анкетама, сва је прилика да ће се слични резултати поновити у на предстојећим изборима у Бранденбургу, где се такође очекује победа АфД-а и тежак пораз владајућих странака. Још једном се показало да је влада на чијем је челу Олаф Шолц вероватно најнепопуларнија у историји СР Немачке, иако њени функционери то никако не желе да признају, нити да одатле извуку логичне последице. Напротив, што је њихова популарност мања, њихове реакције су све нервозније.
СИТИ СТАРИХ СТРАНАКА
Не треба заборавити да је управо министарка Фезер прошле године доживела дебакл на покрајинским изборима у Хесену. Ипак, то код ње није утицало на пад самопоуздања. Овај закључак потврђују и изјаве канцелара Шолца који је после покрајинских избора оптужио опозицију за свеколике невоље у Немачкој, укључујући ту и невоље у функционисању привреде. Како је могуће да опозициона странка која је далеко од власти може да утиче на лош имиџ Немачке у свету, али не и више него проблематичне изјаве министарке спољних послова Аналене Бербок, вероватно је познато једино канцелару односно његовом тиму за медије.
Избори су такође показали да међу бирачима у обе покрајне велику популарност ужива и новоформирани Савез Саре Вагенкнехт, који се по неким тачкама не разликује много од АфД-а. Са 11.8% у Саксонији и 15.8% у Тирингији ова странка је трећа по снази, што потврђује тезу да су бирачи сити старих странака и да траже некога ко ће имати слуха и показати разумевање за њихове захтеве.
ДЕСНИ ПОТЕНЦИЈАЛ ИСТОКА
После завршетка избора постало је очигледно да расположење деснице најбоље уме да артикулише управо АфД. Покушај бившег члана ЦДУ и бившег председника Савезне службе за заштиту устава Ханс-Георга Масена да са својом новоформираном странком Унија вредности (ВУ) попуни простор између АфД-а и ЦДУ-а испоставио се као потпуни бродолом. Наиме, Масенова странка је у обе покрајне освојила мање од 1% гласова. Овим је потврђено да евентуални курс прилагођавања ЦДУ-у унутар АфД-а не би могао рачунати на добар пријем код бирача. Другим речима, добар резултат АфД-а у Тирингији свакако има везе са Хекеовим чврстим курсом, или још једноставније речено, бирачи, барем на истоку, не желе неку странку која би могла представљати стару верзију ЦДУ-а, већ нову и јасно артикулисану десну странку. Једини нови феномен вредан помена на десници је новоформирана партија Слободна Саксонија (ФС) која је у својој покрајини освојила 2.2% подршке. Појава ове странке која стоји десније од АфД-а и која прокламује идеју „Сексита“, односно изласка Саксоније из оквира СР Немачке показује да иако неће бити представљене у земаљском парламенту, снаге десно од АфД-а још располажу са извесним потенцијалном – барем на истоку.
БЕДЕМ ПРОТИВ АФД
Постави ли се питање будуће владе види се да је положај у обе покрајне више него сложен. ЦДУ са својим својих 23.6% у Тирингији и 31.9% подршке у Саксонији јасно је ставила до знања да не жели коалицију са АфД-ом, односно да ће представљати бедем против АфД-а. То према овим резултатима значи само једно, а то је сарадња са Левицом, односно Савезом Саре Вагенкнехт. Како би ЦДУ овакав потез могао објаснити својим бирачима велико је питање, а посебно је отворено шта би се могло десити потом када мандат прође и када разочарани бирачи поново добију бирачке листиће. Једно је међутим сигурно, тешко да има оних који су гласајући за ЦДУ желели да на власт доведу Левицу.
Тиме се поново долази до логичних последица борбе против деснице. Одбијање да се са десницом разговара и сарађује доводи до тога да се скоро трећина бирача искључује из политичког процеса, односно да се њихов глас просто не рачуна из разлога што је према мишљењу политичко-медијског картела дат погрешној странци. То не само да поткопава демократију и институције правне државе, већ и саму идеју политичког плурализма.
ИГНОРИСАЊЕ НАРОДНЕ ПАРТИЈЕ
Са друге стране, прокламована политика сузбијања деснице доводи обе покрајне у политичку кризу, јер стабилна коалиција тешко може да се формира. То значи да игнорисање АфД-а који је барем на истоку земље постао права народна партија дугорочно не може бити политички мудро, као ни игнорисање сасвим легитимних жеља и бојазни бирача ове странке. Напади ножем, опадање унутрашње безбедности, пораст криминала и јачање исламског екстремизма очигледно су везани за политику отворених граница и масовну имиграцију, односно за политику необузданог мултикултурализма. Немци на истоку знају у шта су се претворили градови на западу земље и не желе да их политичари „усреће“ истом политиком. Једнако стварно је и опадање животног стандарда због необјашњиве спољње и енергетске политике. Странке које покушавају да формулишу алтернативне одговоре на проблеме грађана могу се називати популистичким или десно екстремистичким. Њихови активисти се могу прогонити и нападати, против њих се може демонстрирати и оне се могу клеветати у медијима без права на одговор, међутим тиме се проблеми не дају решити, а то је оно што се од политичара тражи. Зато је после ових избора савршено јасно барем једно, трећина грађана у две покрајне више није пријемчива за пропаганду о претњи здесна.
