Светско првенство у фудбалу које се током јуна и јула 2026. одржава у Мексику, Канади и САД подсетило је да се знатан број појмова у спорту преузима из војне, геополитичке и геостратегијске терминологије – тактика, офанзива, дефанзива, бункер, контранапад, продор, лево и десно крило, контрола терена… Као са неког од актуелних светских ратишта. На пример, из украјинске арене где се одвија прокси оружани сукоб Русије и „Колективног Запада“.
О ИСПУЊЕНОСТИ РУСКИХ ЦИЉЕВА У РАТНОЈ „ИГРИ“
Сходно томе, а у контексту постављених и до сада реализованих руских циљева, као и тока сукоба и глобалних односа, може се поставити питање да ли се „утакмица“ на украјинском „стадиону“ ближи крају, хоће ли се све завршити у „регуларном року“ или ће бити „зауставног времена“, „продужетака“ и „пенала“? И, наравно: хоће ли крајњи „резултат“ бити „нерешено“, што је у калкулантској „групној фази“ можда чак и за „фаворита“ какав је Русија у „Специјалној војној операцији“ разумљиво, или ће, пак, у „нокаут-фази“ која следи (већ је у току?) „Зборнаја команда“ играти тако да „меч“ оконча тријумфом.
Да ли је Русија и у којој мери испунила циљеве „Специјалне војне операције“, односно да ли је њихова реализација изгледна и на видику? Подсећања ради: циљеви руског војног ангажмана који су се од званичника из Москве могли чути крајем фебруара 2022. нису се мењали, али су у различитим фазама селективно истицани, а неки и подразумевани иако нису обзнањени.
Познато је да је повод за ангажовање руске армије био заштита руског („рускојезичког“) становништва на истоку и југоистоку Украјине које је у дугом периоду било не само идентитетски, већ и физички колективно угрожено државним терором милитантног шовинистичког и неонацистичког инструментализованог прозападног режима у Кијеву. Стога су „денацификација и демилитаризација Украјине“ представљени као кључни задатак интервенције, као и спречавање од евро-америчког центра моћи индуковане „ампутације“ украјинског популационог корпуса из православног „руског света“ и трансфер у Западну цивилизацију.
У ствари, узроци и циљеви руске војне акције су дубљи, превасходно геополитички. Наиме, Запад је готово до самог краја довео пројекат који Украјину функционализује као анти-Русију, настојећи да је искористи – по моделу Бжежинског – за задржавање Русије на нивоу (испод) чак и регионалне силе, те као кључну карику у њеном опкољавању, сталну безбедносну претњу, те плацдарм за нарушавање територијалног интегритета и евентуално распарчавање. Ерго, руска „Специјална војна операција“ била је реактивна, без претеривања се може констатовати из егзистенцијаних разлога, можда у последњем тренутку.
При томе, ако се упореди „стање света“ пред почетак оружаног конфликта руске и америчко-европске стране у украјинској арени и после четири и по године његовог трајања, јасно се могу препознати геополитичке промене суштинског карактера које воде преобликовању глобалног поретка.
ВРЕМЕ ЈЕ ДА СЕ ОРУЖАНИ СУКОБ „ПРЕЛОМИ“
Ако је све ово познато, а јесте, поставља се питање у којој је фази ратни сукоб, односно да ли се руска „Специјална војна операција“ ближи крају и у којој мери су њени циљеви испуњени? Када и како ће се она завршити: правом или формално проглашеном победом једне или друге сукобљене стране, заустављањем рата примирјем или (дуго)трајним миром, на линијама фронта (фактичко стање), обостраним или једностраним повлачењима, са или без тампон-зоне, распоређивањем мировних снага и којих, демилитаризацијом и променом режима, нестанком, поделом или опстанком Украјине и у којим границама…? И да ли ће све то донети „нова правила“ у међународним односима, где политичко-територијалне промене чак и великих размера неће бити изненађујуће? Примери актуелизовања питања данас Канаде, Гренланда, Венецуеле, Алберте…, а сутра ко зна ког дела света – упозоравају.
Време је да Русија „преломи“ оружани сукоб на украјинском попришту. Како да то учини када је сасвим јасно да ће тешко победити, мада не сме изгубити? Они који су у првим данима рата процењивали, очекивали и „навијали“ да ће руска војска „завршити посао за седам дана“ одавно су разочарани што се операција отегла. Те перцепције и анализе, међутим, поједностављене су и завршавају се махом на војним аспектима, анализом стања на фронту, темпа напредовања, губитака, евентуално краткорочних и дневно политичких димензија.
Када би се у обзир узела руска посредна, али суштинска глобална постигнућа „у контексту рата“, постаје јасније да она не би могла да се остваре за помињаних „седам дана“, „падом Кијева“ и „победом над Украјином блицкригом“, већ само вишегодишњим сукобом посредством кога „све маске падну“ и „свака зверка /читај: Запад/ покаже свој траг“.
Глобална геополитичка констелација и динамика пружају Русији „гол-шансу“ којом би привела ратни „дерби“ крају – тријумфом или нерешеним резултатом, мада то, наравно, не зависи само од ње. Тачније, будући да је свакако једна од три-четири водеће светске силе, она мора тај статус и да докаже тако што ће „управљати ратом“. То би значило добијање битке за кредибилитет, стварну моћ и позицију у хијерархији главних глобалних актера. Био би то, спортским речником, „пролаз“ Русије у рискантном „разигравању“, чиме се она „квалификује“ за једно од водећих места у преобликованој (мултиполарној) светској „лиги“ за коју се залагала.
ЕПИЛОГ: КАКВА „ПОБЕДА“?
У том контексту, шта би значила руска победа – потпуна, делимична, Пирова?
- Максимална руска победа, која би била свеобухватнија и далекосежнија последица тоталног украјинског пораза, произвела би радикалну промену глобалних односа, нарочито у северном пространству мега-копна Евроазије. То би донело завршну деклинистичку фазу атлантизма, цепање „Колективног Запада“ на амерички и европски фрагмент и стварање пан-области Евро-Русије у редефинисаној подели света на неколико великих (транс)континенталних целина – блокова. Конкретније: била би то огромна руска неокласична или постмодерна интересна сфера, структурисана у виду неколицине тзв. великих простора, а заснована на геополитичкој, цивилизацијској и економско-гравитацијској основи. Сходно томе, Русија би имала статус једне од три водеће глобалне силе које креирају међународни систем.
- Половична руска победа подразумевала би испуњење прокламованих циљева „Специјалне војне операције“ у најширем смислу – украјинску денацификацију, демилитаризацију, ембарго на укључење у НАТО, робусно руско војно распоређивање и верско-цивилизацијску реинтеграцију читаве територије Украјине у „руски свет“, а могуће и у састав саме Руске Федерације. Томе би, наравно, претходио апсолутни ратни пораз и капитулација Украјине, те елиминисање и најмањег присуства и утицаја Запада. Међутим, руски тријумф задржао би се само на томе – била би добијена Украјина, али би околне земље – нарочито Пољска, Мађарска, Румунија, Молдавија, прибалтичке и скандинавске земље – биле инструментализоване за дугорочну претњу, конфронтирање и исцрпљивање Русије са западне стране.
- Пирова победа Русије имала би скромне домете и у територијалном смислу би се састојала само у припајању Крима, као и Доњецке, Луганске, Запорошке и Херсонске области у њиховим административним границама, уз могуће формирање пограничне тампон-зоне у Харковској и Сумској области. И – онда би се званично прокламовала војна победа над кијевским режимом. Међутим, изван руске контроле остала би огромна некадашња малоруска, односно новоруска пространства, тј. области махом руског и рускојезичког становништва остављеног на милост и немилост радикализованом украјинству. Русија, тако, не би решила кључне геостратегијске изазове – оставила би Украјини Одесу и излаз на Црно море, са несагледивим последицама, не би се докопала делте Дунава и паневропског Коридора 7, углавном не би избила на леву обалу Дњепра и тако не би контролисала ту важну хидрографску, комуникацијску и економску жилу-куцавицу…
…И КАКВО „НЕРЕШЕНО“?
С друге стране, „нерешен резултат“ значио би да Русија у неком тренутку прекида активна оружана дејства у „Специјалној војној операцији“ и да се руска војска зауставља на достигнутим линијама. Следило би успостављање примирја које ће украјинске снаге користити за сталне провокације, чарке и „операције под лажном заставом“. Москва би хтела-не-хтела ступила у преговоре где ће Кијеву „држати леђа“ у томе максимално префригани Запад. Дакле, на сцену би ступио „замрзнути конфликт“, који је, у ствари, за Русију исто што и „отворена рана која стално крвари“.
Другим речима, било би очигледно да Русија није реализовала постављене циљеве и да из рата не само не излази као победник, већ ни на достојанствен начин, што је показивање слабости, драматичног губљења међународног престижа велике силе и – равно поразу.
На унутрашњем плану Русија би постала политички нестабилна, ојачале би антиевроазијске снаге склоне ЕУ и НАТО, пробудиле би се центрифугалне и фрагментационе тенденције, претензије суседа, неспоразуми са Кином… Настало би постпутиновско, могуће „смутно доба“ у коме није искључено да би Русија морала да се повуче из Украјине у „међународно признатим границама“, те проглашена агресором, осуђена за злочине и принуђена на ратне репарације.
Највећи део Украјине би опстао као државна творевина, а области под руском контролом она би сматрала окупираном територијом показујући „легитимну намеру“ да их врати. Још интензивније би похрлила у наручје европској компоненти Запада, дајући његовој економији насушно потребну „инфузију“ својим респектабилним природним богатствима и истовремено за чији рачун би обављала екстремно антируску цивилизацијску и геополитичку функцију.
У том сценарију, Украјина би представљала типичну баријерну државу између Русије и остатка Европе, у првом реду онемогућавајући потенцијалну осовину Берлин-Москва. При томе, ефикасно би спречавала и несметано функционисање векторских снопова „Економског појаса Пута свиле“, због чега би Кинези морали да траже како-тако исплативу алтернативу овој копненој варијанти вишедимензионалне концепције „Један појас – један пут“.
