Да би се оценила адекватност спољнополитичких активности Републике Српске у последњих годину и више дана, потребно је претходно оценити садашњу природу међународних односа и међународног поретка.
Иако су претходних година политички лидери Колективног запада упорно одбијали да признају реалност тектонске трансформације међународних односа, како би апсолутизацијом концепције глобализације сачували хегемонистичку позицију из времена униполарности, данас су и они приморани да признају стварност рађања мултиполарног (полицентричног) света. Тако немачки канцелар Фридрих Мерц говори о крају досадашњег светског поретка, док се француски председник Емануел Макрон залаже за изградњу стабилног мултиполарног поретка у свету, а недавно је шпански премијер Педро Санчез позвао Кину да преузме већу улогу у мултиполарном поретку. За државе тзв. Глобалног југа, мултиполарност је одавно постала међународна реалност.
Следствено томе, Република Српска води дипломатску борбу за заштиту свог дејтонског уставног положаја и права српског народа у БиХ на самоопредељење у свету који из дана у дан стиче јасне обрисе мултиполарности, иако, по свему судећи, услед технолошке и економске међузависности глобализација неће нестати са историјске сцене.
ДЕФИНИСАЊЕ ПОЈМОВА МУЛТИПОЛАРНОСТИ
У прошлогодишњој изузетно корисној анализи под насловом “Шта је то мултиполарни међународни поредак: теоретски и практични аспекти”, високи функционери руског Министарства иностраних послова, Алексеј Дробињин и Јевгениј Пискунов, указују да мултиполарност у међународним односима данас означава „објективни процес размештања светског развојног потенцијала, јачања нових самосталних центара економског раста и доношења политичких одлука“. Исти аутори даље прецизирају, да мултиполарност „карактерише међузависност и распоред снага у међународној арени у условима непостојања хегемона, способног да наметне своју вољу остатку човечанства“.
Имајући то у виду, Дробињин и Пискунов предлажу „следећу верзију упрошћеног одређења мултиполарног света“: „То је стање међународних односа у коме постоји неколико центара економског развитка и доношења политичких одлука који врше глобални утицај, али ниједан од њих не може да доминира у светским пословима“. С обзиром на овакво поимање мултиполарног света, исти сматрају да његову суштину јасније изражава синтагма полицентрични свет. Зато што је реч центар у сфери међународних односа једноставнија за разумевање од речи пол. У такве центре у Концепцији спољне политике Руске Федерације наводе се Русија, Кина, Индија и САД, са могућношћу појављивања у ближој перспективи још макар два самостална центра светског развитка за државе исламске цивилизације и за афричке државе.
Дефинисање појмова мултиполарности или полицентричног света из пера руских аутора, нарочито оних који учествују у креирању руске спољне политике, значајно је већ због саме чињенице да је прво помињање концепције мултиполарности у једном званичном спољнополитичком документу везано за руско-кинеску „Декларацију о мултиполарном свету и формирању новог међународног поретка“ из 1997. године. Састављање и усвајање овог документа од прецедентног значаја, било је у најтешњој вези са новим курсом руске спољне политике, који је заузет након доласка на чело Министарства иностраних послова РФ, 1996. године, Јевгенија Примакова.
ГЕОГРАФИЈА ДИПЛОМАТСКИХ СУСРЕТА
Спољнополитичку концепцију, која стоји иза дипломатских активности Републике Српске, најбоље описује географија дипломатских сусрета највиших званичника Српске током прошле и почетком ове године.
У години у којој је осуђен по наметнутом противправном акту Кристијана Шмита, а потом и лишен функције председника Републике Српске, Милорад Додик је најчешће био гост највиших руских званичника. Како је својевремено приметио дописник Комерсанта Генадиј Сисојев, Додик воли да истакне да се са председником Русије Владимиром Путином састао „најмање двадесет пет пута“. Последњи пут прошле године, и укупно двадесет седми пут, Додик се састао са Путином на маргинама форума Валдај у Сочију, 2. октобра 2025. године.
То што очигледна Додикова ослоњеност на Русију не значи занемаривање других кључних полова мултиполарног света — оних који се такође наводе у раније поменутој Концепцији спољне политике Руске Федерације — показала је одлука Вашингтона од 29. октобра да укине санкције Додику и другим високим функционерима Републике Српске, које су уведене 2022. године. Овим великим успехом крунисано је вишемесечно успешно лобирање Републике Српске у администрацији Доналда Трампа.
Након тога, 26. јануара 2026. године, Додик је посетио Израел, где се, заједно са Аном Тришић Бабић, састао са шефом јеврејске државе Исаком Херцогом и премијером Бењамином Нетанјахуом. Том приликом је Додику у Кнесету уручено високо израелско признање за допринос развоју односа између Републике Српске и Израела.
ПОЗИВ АМЕРИЧКОМ БИЗНИСУ ДА УЛАЖЕ У СРПСКУ
И најзад, највиша делегација Републике Српске, у којој су били и до недавно санкционисани Додик и Цвијановићева, посетила је почетком фебруара ове године САД. Током вишедневног боравка у САД поводом Националног молитвеног доручка, висока делегација Републике Српске имала је састанке са државним секретаром за одбрану Питом Хегсетом, председавајућим Представничког дома Мајком Џонсоном, те бројним америчким конгресменима и бившим високим функционерима блиским Доналду Трампу.
А онда је 7. априла дошло и до посете Бањој Луци Доналда Трампа Млађег. Милорад Додик је његов боравак у Републици Српској, који је иначе био обележен згуснутим распоредом сусрета, прокоментарисао речима које осликавају суштину спољнополитичке концепције Српске: „Република Српска верује у отворен разговор, сарадњу и стварање нових економских прилика и данас гради пријатељства широм света, јача свој међународни положај и остварује победе. Српски народ и људи с којима данас разговарамо у свету разумеју се на истим принципима, слободи, праву народа да одлучује о себи и политици здравог разума“.
С друге стране, син америчког председника пренео је јавности поруку да је одушевљен оним што је видео у српском ентитету у БиХ, а нарочито „радном етиком“ њених људи. То је заправо био позив америчком бизнису да улаже у Српску.
ДИСТАНЦА ОД БРИСЕЛА И МАЂАРСКИ ИЗБОРИ
Потпуно у складу са мултиполаризмом, премијер Српске Саво Минићје крајем марта ове године разговарао о интензивирању улагања у привреду Републике Српске са амбасадорком Кине у БиХ Ли Фан.
Између ових сусрета са представницима држава које су главни полови мултиполарног света (Русија, САД, Кина), као и са земљама које претендују на регионално лидерство (Израел), руководство Српске је одржавало традиционално добре везе са суверенистима унутар Европске уније, пре свега са Виктором Орбаном.
Иако је изборним поразом Виктора Орбана Република Српска изгубила важног и оданог савезника унутар Европске уније, вишегодишње дистанцирање Српске од Брисела и евроинтеграција БиХ, унапред анулира могуће штетне последице исхода мађарских парламентарних избора на спољнополитичку позицију Српске. Једном речју, уколико евроинтеграције нису више циљ Српске, тада и крупне политичке промене у земљама ЕУ немају за Бања Луку ону тежину коју би имале да је Српска стратешки опредељена за прикључење БиХ Европској унији.
НА ЖАЛОСТ УНИТАРИСТИЧКО-ИСЛАМИСТИЧКИХ ПОЛИТИЧКИХ КРУГОВА
Уместо тога, руководство Српске последњих месеци доследно третира Европску унију као другоразредни спољнополитички фактор, чији се утицај у мултиполарном свету не може мерити утицајем држава које су центри цивилизацијског груписања унутар новог поретка међународних односа у настајању. Независно од таквог односа према Европској унији, сарадња са Мађарском и Италијом традиционално је важна за државе српског народа, пошто такво савезништво има озбиљан потенцијал обуздавања антисрпског деловања хрватског и албанског фактора на Балкану. За сада је геополитички потенцијал ових земаља најозбиљније ограничен њиховим чланством у ЕУ.
На огромну жалост унитаристичко-исламистичких сарајевских политичких кругова,који никада неће бити кадри да своју политику прилагоде захтевима полицентричног света, Орбанов пораз неће њихове заштитнике у Бриселу увести у први ешалон светске политике у ери мултиполарности. Као што Орбанов изборни пораз не може зауставити процес ресуверенизације Српске.
Међународни односи у мултиполарном свету захтевају од националних политичких елита много више самопоуздања, независности и еластичности него што се то тражило у епохи глобализма, која је непоредиво више одговарала карактеру бошњачке политике. Исход мађарских избора је показао да још једно важно обележје политике из времена глобализма нема у мултиполарном свету онај значај који је имао у временима за којима очигледно жали бошњачка политичка елита – директна подршка иностраних лидера једној политичкој опцији, као што је била Трампова Орбану, не гарантује победу на изборима.
ОДБРАНА НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА - РУКОВОДНО НАЧЕЛО СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ
Интензивни контакти Бања Луке последњих месеци са Москвом и Вашингтоном, уз одржавање блиских односа са Пекингом и Јерусалимом, јасно сведоче о томе да је Република Српска своју дипломатску активност прилагодила реалности новог уређења света на принципима мултиполарности.
Оно што спољнополитичку позицију Републике Српске може у перспективи једино да угрози то је занемаривање националних интереса. Јер, по речима руских дипломата Дробињина и Пискунова, национални интереси су једино вечни у епохи мултиполаризма. Осим тога, у епохи мултиполарности, као новој верзији историјске политике „равнотеже снага“ на значају поново добијају стратешка савезништва, мада се њихов значај често не види у условима свеопште нестабилности и променљивости, која карактерише болни процес рушења старог и рађања новог поретка међународних односа.
Уосталом, одбрана националних интереса, који постају руководно начело спољне политике у епохи мултиполарности, незамислива је без дугорочног стратешког савезништва. С тим у вези, руководство Републике Српске би увек морало имати у виду да тренутна национално корисна сарадња, на регионалном нивоу, са хрватским политичким фактором, а на глобалном са САД, не би требало да због дивергентности стратешких интереса пређе из тактичке у стратешку раван.
