Интензивна спољнополитичка делатност српског ентитета у БиХ током неколико претходних година могла би се на први поглед формалноправно оспорити са становишта Анекса 4 Дејтонског мировног споразума, тј. Устава БиХ. Наиме, према чл. III Устава БиХ спољна политика спада у оне малобројне, таксативно побројане надлежности Босне и Херцеговине. Према чл. V тач. 3. истог акта вођење спољне политике је у надлежности трочланог Председништва, док је Министарство иностраних послова Савета министара БиХ, како с правом истиче Ненад Кецмановић, „само‚ помоћни орган“.
ПАРАЛЕЛНЕ ДИПЛОМАТСКЕ ЛИНИЈЕ
Због континуираног вишедеценијског гажења од стране муслиманске/бошњачке политичке елите и високих представника основног начела на коме почива уставно уређење дејтонске Босне и Херцеговине – равноправност два ентитета и три конститутивна народа у оквирима минималистичког државног облика реалне уније, данас у БиХ постоје, уместо једне заједничке спољне политике у надлежности колективног шефа уније, три етничке спољне политике.
У околностима у којима Председништво БиХ не може да постигне консензус ни око једног спољнополитичког питања, бошњачка политичка елита је противно дејтонском принципу равноправности ентитета и народа узурпирала Министарство спољних послова БиХ. Суочени са чињеницом да је Министарство спољних послова БиХ, речју Ненада Кецмановића, постало „право муслиманско министарство“, „Срби и Хрвати успоставили су паралелне дипломатске линије“.
Имајући у виду ову узурпацију, као последицу вишегодишњег планског и континуираног кршења темељног начела уставног уређења дејтонске БиХ - равноправност два ентитета и три конститутивна народа, паралелне дипломатске линије Срба и Хрвата су само реакција на рушење „изворног Дејтона“, те доказ да БиХ изван минималистичког дејтонског државног облика може једино бити, речју Дарка Танасковића, „немогућа држава“ са „немогућом дипломатијом“. Уосталом, да ли „држава“ под међународном управом, а Босна и Херцеговина је таква, може уопште имати своју спољну политику, пошто су ius legandi и ius contrahendi прворазредни атрибути државног суверенитета, земља под међународном управом нема суверенитет.
Следствено томе, паралелне дипломатске линије Срба и Хрвата легитимни су облик њихове борбе за заштиту права на самоопредељење, чија је конзумација у оквиру дејтонске БиХ драстично угрожена једностраним антидејтонским одлукама и поступцима муслиманске политичке елите и високих представника.
И ПРАВО И ОБАВЕЗА
Суочена са немогућношћу да заштити своје интересе у урушеном и од Бошњака и странаца узурпираном институционланом систему дејтонске БиХ, Република Српска је била принуђена да претходних година интернационализује политику заштите националних интереса, као и духа и слова „изворног Дејтона“. Једном речју, не може се процењивати легалност спољнополитичких активности Српске из угла једнострано измењеног уставног поретка БиХ, који је притом конституисан међународним уговором, тј. његовим анексом, чија је једна од уговорних страна била и Република Српска.
Једнострана измена међународним уговором конституисаног уставноправног поретка БиХ, чини сваку спољнополитичку активност Српске легитимном. Суочена са реалним претњама даљег насилног и једностраног развлашћивања српског ентитета од стране бошњачке политичке врхушке и високог представника за БиХ, Република Српска не само да има право, већ и обавезу да вођењем спољне политике интернационализује питање заштите два основна и у међународном праву призната права српског народа – права на егзистенцију и права на самоопредељење.
У оквиру своје спољнополитичке активности Република Српска је претходних година успела да успостави мрежу дипломатских представништава широм света. У овом моменту Српска има таква представништва у Србији, Русији, Грчкој, Белгији, Немачкој, САД, Израелу и Француској, а у плану је и отварање представништва у Кини. Преко ове мреже представништва Српска води не само борбу за свој опстанак и повратак БиХ у оквире „изворног Дејтона“, него реализује и оне међународне послове који су повезани са дејтонским надлежностима ентитета, пре свега у економској, културној и образовно-научној сфери, као и у области регионалне сарадње.
УСПЕШНОСТ ПОЛИТИКЕ ЛОБИРАЊА
Интензивирање спољнополитичке активности Српске праћено је повећањем финасијских средстава у буџету ентитета намењених представништвима Српске у иностранству. Док је у буџету Српске за 2024. године за финасирање представништва у иностранству било опредељено 6,5 милиона марака (3,32 милиона евра), у буџету за 2025. годину тај износ је вишеструко увећан, јер је за финасирање представништва у иностранству било предвиђено 30 милиона марака (15,33 милиона евра). За 2026. годину предвиђено је 15 милиона марака (око 7,67 милиона евра) за финансирање постојеће мреже представништава, уз додатних 5,91 милион марака (око 3,02 милиона евра) за отварање нових канцеларија у иностранству.
Буџет Републике Српске бележи још један значајан вид спољнополитичке активности – лобирање. У буџету за 2024. годину за лобирање је било издвојено 2,1 милиона марака (око 1,07 милиона евра), док је у буџету за 2025. годину за исту намену било издвојено 21,7 милиона марака (око 11,1 милион евра). Укидање америчких санкција у октобру прошле године, не само Милораду Додику, већ и читавом низу највиших званичника Српске, између осталог српском члану Председништва БиХ Жељки Цвијановић и председнику Народне скупштине Републике Српске Ненаду Стевандићу, најбољи су доказ успешности политике лобирања, као једног аспекта спољне политике Српске.
Успешним лобирањем, пре свега у утицајним јеврејским круговима, може се по свему судећи објаснити то што политичко Сарајево и Кристијан Шмит нису својевремено покушали да против Додика употребе средства присиле која су им стајала на располагању на босанско-херцеговачком нивоу власти (СИПА).
ОД ПАРИЈЕ ДО ГЛАСА КОЈИ СЕ УВАЖАВА
Захваљујући лобирању, као и деловању представништава у иностранству, руководство Српске је успело да у спољној политици стекне, речју Ненада Кецмановића, „надмоћну позицију у којој су Бошњаци не само у Москви и Пекингу, него и у Вашингтону постали доњи”. А до пре само годину дана Српска је од западних држава била третирана као парија. Сада се глас Српске чује, не само у Москви, Пекингу и Јерусалиму, него и у Вашингтону. А тај глас је најважнији за рушење раније лажне слике о постојању некаве јединствене Босне и Херцеговине, коју су, захваљујући монополу у спољној политици, креирали бошњачки кадрови у Министарству иностраних послова БиХ.
Стога није изненађујуће што су бошњачки политичари кивни на успешну спољнополитику активност Српске и што је пре неки дан Денис Звиздић поднео апелацију Уставном суду БиХ, тражећи да се забране буџетске исплате са свих нивоа власти у БиХ за лобирање за „неуставне и незаконите циљеве који су у супротности са законима и Уставом БиХ".
Успешно лобирање Српске у кључним светски престоницама не ствара само огромну нервозу међу бошњачким политичарима, него и у круговима њихових иностраних ментора из западних лево-либералних глобалистичких кругова, чија гласила извештавају о великим сумама новца које званична Бања Лука улаже у лобирање у САД. Тамо где су се некада сретали само бошњачки, хрватски и албански лобисти, сада делују и лобисти Срба и то, по свему судећи, успешније од других.
БОШЊАЧКИ ПОЛИТИЧАРИ НАЛИК ТРАВНИЧКИМ БЕГОВИМА
Суочени са таквом новом стварношћу, данашњи бошњачки политичари подсећају на травничке бегове који су 1806. године с неверицом и нелагодом примили вест о доласку у њихову варош ђаурског француског, а за њим и аустријског и руског конзула. Описујући разговор бегова на Софи крај Лашве последњег петка у октобру 1806, Андрић вели: „У данашњим приликама – француска војска је већ годину дана у Далмацији, Србија не престаје да се буни – једна оваква нејасна вест била је довољна да узнемири и збуни и иначе забринуте бегове. Узмучили се и забринули бегови, иако се то по њиховим мирним лицима и мирним димовима које одбијају не би ни могло приметити. Споро и неодлучно говоре, један по један, и нагађају шта би могло бити и колико има лажи а колико истине у овим вестима, шта би требало предузети да се ствар извиди и можда већ у зачетку спречи“.
Као што су травнички бегови почетком 19. века са зебњом и неверицом гледали на симболе новог времена у коме ће се неповратно окончати турски вакат на Балкану, тако и данашњи бошњачки политичари с неверицом посматрају успешан дипломатски ангажман Српске, као очигледан симбол завршетка епохе униполаризма и привилегованог спољнополитичког статуса бошњачке политичке елите.
ДИПЛОМАТИЈА И РЕСУВЕРЕНИЗАЦИЈЕ СРПСКЕ
И док су негативне реакције бошњачких политичара на лобирање и друге спољнополитичке активности Републике Српске разумљиве и очекиване, дотле критике које долазе из редова српских опозиционих политичара поводом лобирања нису ни политички целисходне ни национално оправдане. Њихова кључна теза је да су Милорад Додик и његови најближи сарадници лобирали у Сједињеним Америчким Државама и тиме трошили новац пореских обвезника искључиво у свом личном интересу, а не у јавном интересу Републике Српске.
Ако је тешко негирати да је скидање америчких санкција било и у личном интересу Додика, Цвијановићеве, Стевандића, Карана и других званичника РС, још је теже довести у питање корист Српске од таквих одлука. Стога што, наравно, није свеједно за Српску и њене грађане да ли се њени највиши званичници и најутицајнија лица њене политике налазе под санкцијама САД. То што скидање америчких санкција није плаћено жртвовањем неке од надлежности Српске довољан је аргумент да је лобирање које претходило таквој одлуци Вашингтона било у интересу Републике Српске, те да су оправдано потрошене паре њених грађана.
Притом, увек ваља имати на уму да Српска уласком у међународну политику, у различитим формама, врши сопствену ресуверенизацију и без враћања отетих дејтонских надлежности, пошто је спољна политика par excellence атрибут суверене државе.
НАРОДНА СУВЕРЕНОСТ У СЛУЖБИ ДРЖАВЕ - ЈЕДАН ПРАВНОИСТОРИЈСКИ УВИД
За правилно разумевање спољнополитичке активности руководства Републике Српске српским политичким и јавним делатницима могао би бити од користи један изузетан правноисторијски увид, који није изгубио актуелност иако су се у међувремену промениле међународне и српске околности, као и форма владавине у српским државама. Реч је о увиду Марка Павловића о борби за сувереност у кнез Михаиловој Србији. Ослањајући се на одговарајуће закључке Јована Ристића, Павловић вели: „Док је на Западу устав био резултат борбе за укидање феудалних привилегија и ограничење владаоца, на Истоку, коме и Србија припада, устав је у првом реду представљао израз ослобођења од ‚иноплеменога господства’. Ту се прво морала утврдити државна сувереност, па тек онда народна, У ствари, народна сувереност се морала ставити у службу државе коју је оличавао владар. Слабити владара пре него што се утврди државна самосталност, значило је слабити државотворну снагу. Али ни владар није могао бити једини носилац изградње државе. Због модерног европског окружења било је потребно да се колико толико, народни представници укључе у јавне послове”.
Ако је вођење спољне политике израз државне суверености, онда би све странке и политичари у Српској требало да буду нарочито пажљиви када критикују њену спољну политику. У условима борбе за ресуверенизацију, спољна политика Српске не би смела да буде предмет јавне критике, што не значи да иза сцене не би требало да се врше широке консултације у вези са њеном стратегијом и тактиком. У супротном спољна политика постаје талац партијске политике, а онда је тешко да буде изузета и од опозиционе јавне критике.
Најновије формирање Канцеларије за међународну сарадњу Републике Српске јесте, не само институционални врхунац вишегодишње агилне и добро вођене спољне политике Српске, те важан иституционални симбол ресуверенизације, него и прилика да се планирање и координација спољне политике Српске препусти једном надстраначком стручном тиму.
(Наставиће се)
