Димитр Шивиков је бугарски војни аналитичар, виши официр Бугарске армије у чину бригадног генерала, који је служио као командант бугарског националног контингента у Авганистану. Учествовао је у завршетку изградње православног храма у рејону 68. бригаде. Тренутно је у пензији и активно изражава свој јавни став о различитим унутрашњим и међународним питањима.
Занимљиво је да се на преговорима у Женеви неочекивано појавила британска делегација, смештена у истом хотелу у којем су се преговори одржавали и која је, по свему судећи, инструисала украјинску делегацију. Каква су ваша очекивања од ових преговора у овом тренутку? У ком правцу се догађаји развијају?
Моја очекивања нису толико позитивна у смислу да ће се преговори тешко окончати некаквим резултатом или барем некаквом одлуком. У целини, то је још један корак у покушајима успостављања сталног контакта уз посредничку улогу САД. Али упадљиво је, ако се може употребити та реч, мешање британске стране, јер ме то одмах враћа на почетак специјалне операције. Када су у априлу 2022. године започели први преговори у Истанбулу, сећамо се да су обе стране - руска и украјинска - биле готово на прагу договора о прекиду крвопролића и жртава са обе стране. Али сетимо се како је тадашњи премијер Велике Британије Борис Џонсон хитно допутовао, и за мање од 24 часа украјинска страна је прекинула даље учешће и иступила из преговарачког процеса. Велика Британија је луткар из сенке. Она има главну улогу. Она наставља да долива уље на ватру и подстиче председника Зеленског и његово окружење да и даље шаљу обичне Украјинце у „месорезницу“. Зато је мој кратак одговор следећи: не очекујем било какав позитиван развој догађаја, упркос наклоности руске стране да настави ове разговоре и преговоре како би се започело разјашњавање болних питања за обе стране у кључним правцима…
Преговори недавно одржани у Женеви уприличени су непосредно уочи обележавања четири године од почетка Специјалне војне операције. Како бисте оценили ове четири године: каква је улога Европе у томе што мир до данас није постигнут, можда Велике Британије...?
Боље је ставити Велику Британију и Европу под заједнички именитељ. Под Европом подразумевам водеће земље Европске уније. Каква је њихова улога? Послужимо се таквим поређењем - вуку председника Зеленског за нос под изговором заштите „демократије“ у Украјини и помоћи на њеном путу европског развоја. Притом је тема и разговор о чланству Украјине у НАТО-у већ отпала...
Европа стоји у основи почетка специјалне војне операције. То је истина. Можда ће бити потребно доста времена да ове чињенице почну да се обелодањују широм света. Неке од њих су врло згодно прећуткиване, јер је Европа, у лику две водеће земље - Француске и Немачке - и њихових тадашњих руководилаца, канцеларке Меркел и председника Франсоа Оланда, била главни гарант такозваних Минских споразума. А шта се испоставило када су отишли са власти и повукли се у пензију? У опширним интервјуима Меркел и Оланд признали су да су и Минск-1 и Минск-2 били чист облик довођења руске стране у заблуду.
Главни циљ био је да се добије време за Украјину, како би Европа могла да је наоружа, снабде оружјем, реорганизује украјинску војску, припреми је и да, када дође тренутак, Украјина буде спремна да започне агресију против Руске Федерације. То је признање државника Француске и Немачке.
Накнадно смо сазнали која обавештајна служба стоји иза свега, пружа све врсте информација, обавештајних података и података за навођење и усмеравање ка циљевима. Активно учествује у планирању, организацији и самом извођењу војних удара - Велика Британија, односно њена обавештајна служба МИ-6.
То су подаци који се потврђују већ четврту годину. Дакле, одговор на ваше питање гласи: Европа, у тесној сарадњи са Великом Британијом, јесте страна која води овај погубни по Украјину рат. Јер Украјина, кад год да наступи мир и кад год буде потписан мировни споразум, више неће бити она Украјина која је била пре 2022. године.
Чини се да европска политичка сцена није више монолитна по питању безрезервне подршке једној страни у сукобу..
Садашње политичко руководство Европе схвата да дословно губи и на ратном попришту и у политичком смислу. Један број њихових политичара - истина, већином опозиционих - почео је да говори другачијим тоном и тврди, да ће, преузму ли власт у своје руке (мислим на Француску, Немачку, Холандију, Белгију), политика Европе према Украјини доживети коренит заокрет. То значи да ће та бесконачна помоћ, која се не ограничава само на финансије (Европска комисија је недавно поново издвојила нових 90 милијарди евра режиму у Украјини), бити обустављена. Многе земље ЕУ - изузимам оне за које је то већ постало уобичајено, попут Мађарске и Словачке, а сада им се придружила и Чешка - изјављују да прекидају сваку војну помоћ Украјини.
Тако да Украјину не очекује ништа добро. Пре свега, украјински народ је главни губитник и страдалничка страна у овом сукобу. Али губитник је и Зеленски са својим најближим кругом. Могуће је да ће на председничким изборима, који се најављују за пролеће ове године, чак изјавити да ће упоредо са изборима спровести и референдум о будућем мировном споразуму. Он губи и настојаће да сачува своју власт, јер га ван власти не очекује ништа добро.
Заправо, многи европски политичари који су подржавали Зеленског већ су отишли са власти. Каква ће, по вашем мишљењу, бити његова судбина после свега? Могуће да и он сам има снажан мотив да настави сукоб...
У најбољем случају, њега чека судбина политичког емигранта са уточиштем у једној од земаља својих покровитеља из сенке. Уверен сам да је себи обезбедио егзистенцију у будућности, али то су претпоставке и спекулације. Ван власти он није само политички мртав - дај Боже да не постане и физички.
Поново, у сусрет 24. марту, морам да Вас питам како тумачите да су поједини бугарски грађани отворено демонстрирали подршку „Азову“, чак носили мајице са њиховим обележјима на организованим акцијама подршке Украјини. Како се односите према таквим акцијама? Људи који код нас подржавају „Азов“ желе да подржавамо Украјину готово до краја?
Наравно, уопште их не подржавам, ја их одбацујем. Свако друштво, свака држава има своје лумпене. За мене су то дезоријентисани појединци који траже јавно признање, желе да се истакну, да их ви, медији, приметите. Сходно томе, потребно им је да оправдају новац који добијају. Наши евроатлантисти, наши украинофили, то не чине из унутрашњег уверења, већ за надокнаду. У то сам лично убеђен. Потребно је да новац оправдају пред спонзорима који их великодушно финансирају, да покажу куда одлази тај новац. У најмању руку, на израду таквих мајица са пронацистичком симболиком „Азова“ и свих осталих структура и организација које делују на територији Украјине…
Када помињемо такве појединце и расправљамо о њима, ми их рекламирамо, а зло се шири врло брзо, нагло, попут малигног тумора. Што се мање о њима извештава, то боље. Ипак живимо у условима демократије, и ми, разумно мислећи људи, који чинимо више од 65% бугарског народа, немамо ништа против права оних који мисле другачије да изразе своје мишљење, чак и ако нам се оно не допада и у потпуној је супротности са нашим. Али за разлику од те мањинске групе, ти евроатлантисти и украинофили имају подршку читавог спектра главних медија у различитим облицима - телевизије, радија и тако даље. И њихови повици достижу веома високе октаве, што је, наравно, жалосно.
Да, али кад већ говоримо о присталицама „Азова“ не треба пренебрегнути чињеницу да је „Азов“ отворено екстреман и радикалан...
Тако су и признати - као терористичка структура.
Да, али моје питање је следеће: постаје ли Бугарска тло за стварање сличних екстремистичких група? Видели смо ситуацију око Петрохана, када се појединим невладиним организацијама дају озбиљна овлашћења и велике количине оружја. То наводи на размишљање о стању државе. С обзиром на то да садашња такозвана политичка елита подржава Украјину, постоји ли, по вашем мишљењу, ризик од стварања таквих група код нас - било оних које би чинили бугарски грађани, било Украјинци који су дошли код нас?
Када институције које су позване да гарантују јавни ред и безбедност не функционишу, наравно да такво погодно тло постоји. Постоје такви зачеци и, понављам, то је пре свега неосвешћена омладина којом је лако манипулисати и коју у заблуду доводе самопроглашени „лидери“. У целини гледано, они су кукавице. Ако баците једну-две петарде на такву групицу од пет, десет или двадесет људи, они ће се разбежати. Ту се њихова храброст и одлучност завршавају. Они више раде за публику…
Уопштено, да, одређени услови постоје, мада је реч „тло“ можда прејака. Али такве малобројне групице покушавају, у овом или оном облику, да развијају своје деловање. До тога долази због некомпетентности и самоукидања служби које су дужне да гарантују ред и безбедност. Управо зато се допуштају овакве ситуације. Организованост на регионалном, а камоли на националном нивоу, не постоји.
