Како су бројни медији пренели прошле недеље, Црна Гора би требало да угости шефа кијевског режима, Володимира Зеленског, 15. маја, на позив председника Јакова Милатовића. Том приликом, очекује се потписивање споразума о сарадњи у области безбедности и подршке између Црне Горе и Украјине. Према писању медија, Влада премијера Спаића усвојила је тај споразум 8. маја, али он и даље није објављен на сајту Владе Црне Горе.
Овај документ, према писању црногорског „Дана“, састављен је према моделу споразума који су већ са кијевским режимом закључиле друге чланице НАТО пакта, између осталог и Велика Британија, Француска, Немачка и Италија.
Циљ поменутих споразума је „пружање дугорочне подршке Украјини у области безбедности и одбране, кроз војну помоћ, обуку, обавештајну сарадњу и јачање отпорности земље“. Према писању „Дана“, Црна Гора би закључењем таквог споразума „потврдила своју подршку територијалном интегритету и суверенитету Украјине“, али се и придружила групи НАТО чланица коју су већ преузеле обавезе у оквиру заједничке декларације о Украјини из јула 2023. године.
ПРЕКО ПОДГОРИЦЕ ДО ТИРАНЕ
У међувремену је посету Црној Гори довео у питање сам Зеленски, када је после изненадног Путиновог позива да у Истанбулу 15. маја започну руско-украјински мировни преговори изјавио, да ће тог дана бити у Истанбулу како би са руским председником лично разговарао о миру. Да нема никаквих изгледа да се оствари такав дипломатски шоу програм који је за потребе украјинске публике смислио комичар на челу кијевске хунте, коме је одвећ јасно да је не само ратна, већ и дипломатска иницијатива увелико прешла на страну Русије, потврђују не само добри познаваоци правила кремљевске дипломатије, већ и званична Турска.
Наиме, турски званичници су изјавили да не знају ништа о поменутој посети Зеленског. Стога, сва је прилика да ће се Зеленски 15. маја ипак наћи у Подгорици, а не у граду на Босфору. Притом је Подгорица Зеленском само успутна станица на путу ка Тирани, где ће се 16. маја одржати самит Европске политичке заједнице, међувладиног форума који је основан 2022. године у оквиру новог општег политичког опредељења европског естаблишмента на тоталну кофронтацију са Русијом и милитаризацију Европе.
У РЕДУ ЗЕМАЉА КОЈЕ НЕ ЗАГОВАРАЈУ МИР У УКРАЈИНИ
Иако ће према писању медија јавност са садржајем поменутог споразума из области безбедности бити упозната тек пошто га у Подгорици 15. маја буду потписали Милатовић и Зеленски, већ сада је јасно да Црна Гора закључивањем овог документа извршава обавезе које има као чланица НАТО пакта. С тим у вези ваља се подсетити да је у децембру 2022. године тадашњи председник Владе Дритан Абазовић потписао са Зеленским Декларацију о евроатлантској перспективи Украјине, којом је Црна Гора, као чланица НАТО, подржала учлањење Украјине у западну војну алијансу.
Тиме се званична Црна Гора још једном јасно ставила на страну оних држава које не само да не поштују међународноправни правни принцип недељиве колективне безбедности, већ су суштински против мира у Украјини, пошто је намера Колективног запада да прими Украјину у НАТО била кључни разлог да Русија против кијевског режима покрене Специјалну војну операцију.

БЕЗБЕДНОСТ ИСПРЕД РЕФОРМИ
Закључење најновијег безбедносног споразума са Зеленским по свој прилици има везе, не само чланством Црне Горе у НАТО пакту, већ и са званичним евроентузијазмом Милатовића и Спајића. Тако је почетком априла премијер Спајић приликом посете Подгорици високе представнице ЕУ за спољну политику и безбедност, Каје Калас, изјавио, како је Црна Гора у односу на све друге државе-кандидате за чланство у ЕУ „предводница у процесу европских интеграција“.
Спајић је том приликом посебно истакао, да се „потпуна посвећеност Црне Горе европској спољној и безбедносној политици не доводи у питање“. А Класова је са своје стране „захвалила премијеру Спајићу за потпуну усклађеност са вањском и безбедоносном политиком ЕУ и истакла подршку Црне Горе резолуцијама које подржавају територијални интегритет Украјине.“
Евроентузијастима у Црној Гори је по свему судећи јасно, да у процесу евроинтеграција захтеви за спољнополитичком и безбедносном усклађеношћу постају приоритетнији од економских и правних реформи и то у мери у којој бриселска бирократија користи рат у Украјини за претварање Европске уније, под лажним оправдање руске војне претње, из конфедерације настале из економских мотива у федерацију која служи обезбеђивању војног и идеолошког јединства на „старом континенту“.
ПОРУКА УПУЋЕНА И СРБИЈИ
На таквој лествици приритета и један на први поглед не тако значајан споразум, као што је онај који би 15. маја требало да потпишу Милатовић и Зеленски, може постати важан из угла евроинтеграција. Додуше, у садашњој фази само као адут црногорске Владе у унутрашњој политици, пошто од планираног чланства Црне Горе у ЕУ 2028. године тешко да може бити било шта пре него што се изврши унутрашња организациона трансформација Европске уније.
Иако су федералистичке тежње бриселске бирократије очигледне, као и у вези с тим њен обрачун са суверенистичким снагама у бројним чланицама ЕУ, нема никаквих назнака да би до такве трансформације могло доћи током следеће две године. Преко спољне и безбедоносне политике коју води Црна Гора, тежећи да је по сваку цену усклади са Европском унијом, Брисел шаље поруку другим кандидатима за чланство у ЕУ, а нарочито потпуно неусклађеној Србији, о томе шта се од ње очекује у процесу евроинтеграција.
У том светлу ваља тумачити и безбедоносни споразум који ће Црна Гора 15. маја закључити са Зеленским.
ПАУКОВА МРЕЖА У СЕКТОРУ БЕЗБЕДНОСТИ
Због исувише скромних војних капацитета Црне Горе, поменути споразум не може донети кијевском режиму неке нарочите конкретне материјалне користи. Међутим, улогу овог споразума не би требало свести само на ниво материјалне подршке Украјини. Његовим закључењем Украјина стиче могућност да са Црном Гором сарађује у домену размене безбедоносно релевантних података, што због бројне дијаспоре из Украјине и Русије у Црној Гори и њене привредне активности, може бити од изузетне важности за кијевски режим.
С тим у вези, код процене ефеката оваквог споразума не би требало занемарити ни чињеницу да се закључивањем оваквих осетљивих докумената око Србије, као једине европске државе која није увела санкције Русији, ствара својеврсна паукова мрежа у сектору безбедности. Њени ефекти се због свеукупне испреплетаности Црне Горе и Србије тешко могу у потпуности проценити.
НА МАПИ ТРАНСПОРТНИХ КОРИДОРА
Процена ефеката сваког споразум који Црна Гора као чланица НАТО закључи у област безбедности, па и споразума који би 15. маја Милатовић требало да потпише са Зеленским, морала би се тумачити и у контексту места Црне Горе на мапи транспортних коридора западне војне алијансе, као и логистичких капацитета, како постојећих тако и планираних, ове јадранске земље.
Сарадња званичне Подгорице са кијевским режимом у области безбедности показује да је Колективни запад успео да у Црној Гори у великој мери исконтролише трансфер власти након 2020. године, тако што је успео да очува кључне спољнополитичке и безбедоносне тековине Ђукановићевог режима. Разлога таквог успеха није само у минијатурности црногорске државе која омогућава релативно лаку спољну контролу, него чини се пре свега у чланству Црне Горе у НАТО пакту.




