Мучна пребројавања босанскохерцеговачких муслимана, наводних жртава геноцида у Сребреници трају пуне три деценије, а реторика и сценографија, срачунате за потребе цементирања лажи светских размера - испратиле су и овогодишњи политички спектакл у Меморијалном центру у Поточарима.
На обележавању страдања у Сребренци поjавили су се међународни изасланици, представници такозване званичне Босне и Херцеговине и увек незванични Срби. Првима је било стало да покажу европску посвећеност очувању октроисне истине о геноциду. Другима да подсете како је страдање муслимана оправдани разлог за даљу демонтажу „геноцидне“ РС и успотављање јединствене босанскохерцеговачке политичке нације, док су трећи предвођени Павлом Грбићем препознали прилику да на антисрпству потврде своју посвећеност западним вредностима.
ИЗНУДИТИ ПРИЗНАЊЕ ОД СРБА
За потребе потврђивања хашке „пресуде“ о 8.000 убијених муслимана, у Сребреници је, на колективној џенази укопано још седам накнадно идентификованих жртава - међу њима и жене коју су наводно погубили Младићеви „кољачи“. Европска унија са највећим пијететом испратила је комемоморацију.
"ЕУ никад неће заборавити шта се догодило у овом граду. Прихватамо своју прошлост и препознајемо своју одговорност за неуспех у спречавању и заустављању геноцида",
изјавила је председница Европске комисије. ЕУ, Фон дер Лајен.
У беспризорној политичкој употреби Сребренице, Дер Лајенова је отишла корак даље подсећајући да је велика одговорност на политичким лидерима, посебно онима у БиХ и на западном Балкану.
"И даље смо у потпуности предани пружању подршке вашој земљи на путу према чланству у ЕУ. Ваши политички челници требало би дати свој допринос како би ваша земља пронашла своје место у срцу наше Уније, где и припада“.
Као у духу традиције где је главни задатак судије да од оптуженог под тортуром изнуди признање, европски лидери позоравају да се по овом питању мора заузети јасан и недвосмислен став.
На Србе се мисли, дабоме, иако је тридесет година након злочина почињеног у Сребреници на талону гола истина- да је салдо Сребренице – агресија на СРЈ 1999. и аболирање колонијалних ратова Запада широм света – за шта су као повод послужила дешавања у малом насељу на истоку Републике Српске.
ПАО ЈЕ БЕРЛИН, ОСМАЧЕ НИСУ
Шта се заиста дешавало у јулу 1995. и да ли изрека сачувана у српском народу „Пао је Берлин, Осмаче нису“ крије одговор на питање ко су стварни починиоци злочина у сребреничком крају, а ко геополитички добитници сребреничке клопке?
Мало позната чињеница је да су почетком новембра 1991. општинске власти Сребренице забраниле кретање јединицама ЈНА преко своје територије под образложењем да је „овде пожељна једино војска са зеленом звијездом и полумјесецом.“
У књизи Момира Крсмановића „Страдање Срба у Источној Босни и Херцеговини 1992- 1995“ забележено је сведочење Славке Матић којој муџахедини Насера Орића убијају две ћерке и мужа, уз 59 других сународника, па како су Милици Димитријевић орићевци убили двоје деце у наручју док је из Скелана бежала према Бајиној Башти…
Осам месеци после крвавог пира Орићевих снага дешава се наводни геноцид над босанскохерцеговачким муслиманима. Монтиран?
ОЖАЉЕНЕ ЈЕ ЖРТВОВАО АЛИЈА
У јулу 1995, како резимира Стефан Каргановић у свом поговору за зборник „Сребреница: фалсификовање историје“ десило се ово:
„Десети диверзантски одред, јединица етнички мешаног састава у којој су се налазили Срби, Хрвати, муслимани и Словенци, и за коју се не зна од кога је примала наређења и ко је за извршене задатке (по сведочењу ‘крунског сведока’ Дражена Ердемовића) њене припаднике плаћао златом, одговоран је за погубљење седам до осам стотина, а не хиљада, заробљених војника 28. дивизије Армије БиХ после пада Сребренице 11. јула 1995. године. У истом периоду неколико хиљада муслимана јесте погинуло, али то је било у оружаном пробоју из ‘демилитаризоване’ зоне Сребреница, а не као последица погубљења.
Терен за тај смртоносни пробој још крајем 1993. почео је да припрема Алија Изетбеговић када је донео начелну одлуку да Сребреницу и њене становнике жртвује зарад максималне политичке користи у ратном сукобу, као што из норвешког документарног филма ‘Сребреница: издани град’ јасно произлази. За ратни злочин који јесте био почињен не постоје никакви докази да је био извршен с геноцидном намером, што је нужан услов да би се могло утврдити постојање геноцида. Према контексту догађаја, злочин – много мањег обима него што се у пропагандној верзији тврди – могао је бити извршен само по нечијој наруџбини, и од стране плаћених убица за новац, чак не ни из освете за зверства које су претходно починиле снаге под командом Насера Орића. Плаћене, професионалне убице раде по налогу, а не из сентименталности према раније побијеној нејачи.
Те оружане снаге из ‘демилитаризоване’ сребреничке енклаве, да се подсетимо, између 1992. и 1995. године разориле су око педесет српских села у близини Сребренице, побиле су око 1.000 мирних житеља, а око 8.000 су протерале се њихових огњишта. Све ‘историје’ Сребренице које битно одударају од ове – прекројене су и кривотворене“.
ПОКОЉ ЈЕ МОГАО ДА ПОЧНЕ
Творци пројекта Сребреница такође никада нису посегли за дубљим увидом у општи историјски, демографски, политички и правни оквир генеалогије проблема. Историјске чињенице говоре да се трагом страдања Срба у у Сребреници, Подрињу и осталим деловима Босне и Херцеговине, у два рата, могао написати нови Магнум кримен. По попису из 1931. године, срез Сребреница имао је 17.776 православних и 17.322 становника исламске вероисповести. Десет година касније, када је Сребреница постала саставни део Павелићеве монструм-државе, број православних је био на нивоу статистичке грешке.
На једном месту Владимир Димитријевиће подсећа да је 1942. усташе поздравним говором у Сребреници дочекао Исмет Бекташевић, а у Братунцу Јусуф Верлашевић, који је рекао:
Босански муслимани кроз 20 година у време Југославије стењали у ропству, а сада им је хрватска војска донела слободу.“
Хрвати су одмах наоружали муслимане, и покољ је могао да почне.
На Духовски понедељак 1943, кад су партизани напустили Сребреницу, одмах су дошле усташе, да се свете.
Христа Марјановић, избеглица, сведочила је 23. августа 1943. године:
„Овај су покољ извршиле усташе са стране, родом из Лике и Загреба, а помагали су им при том домаћи муслимани. Већина муслимана из Сребренице и околине били су у усташким редовима“.
ПИЈАНО ДОМОЉУБЉЕ СЛАВИ УСТАШТВО
Покољ је водио усташа Јосип Курелец, студент из Огулина, који је прво наредио убијање Срба у Братунцу, па онда и у Поточарима. У селу Залазје, бележи Димитријевић, побили су све које су затекли (између осталог, четрдесетак деце). Покољ је извршен и у Сребреници. Масовни злочини су вршени и у српском селу Бањевићи и Јежештица, а село Жедањско, које је било пола православно, пола муслиманско, истребљено је сасвим од Срба.
Размере страдања Срба у Другом светском рату и потоњем, деведестих година, никада нису биле предмет анализе или осуде међународне јавности. За потребе потирања историјске истине послужио је - мит о Сребреници.
Отуда незамисливи злочини, и целокупан масовни погром у Јасеновцу и Сребреници никада у јавности такозване цивилизоване Европе и света, нису сврстани равномерно са осталим злочинима, нити је Павелићева убилачка служба у Хрватској осуђена од најшире хрватске јавности. Напротив, и у овом новом 21. веку, усташтво и кољачки занат славе се као нешто домољубиво и величанствено, прихватљиво и допадљиво извитопереној идеји Четвртог Рајха, о којем пева савремени бард усташког песништва, извесни Марко Перковић звани Томпсон, на препуним концертима, док његов усташки опус радосно прихвата и трезно и пијано домољубље у Хрвата.
ПРЕЋУТАТИ ТВОРЦЕ ТРЕЋЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ
Има ли у таквим констелацијама места за Србију у породици европских народа?
Има: уколико прихвати хашку кривицу и аутошовинистички наратив да смо ми кривци за злочин. Има: уколико пристане на самоодроцање, самопорицање, и самопонижење. Има: ако Ратка Младића и Радована Караџића, као твораца треће српске државе, и кључева за разумевање вековног страдања Срба са оне стране Дрине- прећути. Има: уколико законски санкционише и обнародује хашку верзију сребреничке драме Има: када се сагласи са систематском индоктринацијом младих Срба - преко реформисаних уџбеника и програма разних западних НВО задужених за истеривање злог духа национализма.
Нема: према ставу већине Срба забринутих за опстанак државе, Србији није место у ЕУ док се Ратку Младићу може и сме судити само кроз призму свих српских страдања кроз историју овог краја. Јер, да није било Ратка Младића - 1942. година се могла поновити. А није.
