Вратимо се на крај ’80-их и почетак ’90-их, односно на прве вишестраначке изборе. Kомунистичко гурање под тепих свих по режим непожељних истина о односима између три конститутивна народа, испливало је на тим првим слободним изборима. У бројним предизборним медијским сондажама јавног мњења, сви су тврдили да ће гласати за комунисте или реформисте, а националне странке су добиле 80 % гласова. У Сарајеву, главном и највећем граду мултиетничког састава, симетричног националној структури цијеле БиХ, националне странке су побиједиле и у свих десет општина појединачно. СДА, СДС, ХДЗ добиле су број гласова пропорционалан учешћу у националном саставу републике. Зато се говорило да то и нису били избори него национални попис становништва.
ОПШТИ МОДЕЛ ПОЛИТИЧКОГ ПОНАШАЊА У БИХ
Али зашто су људи великом већином крили своја стварна политичка опредјељења, зашто су лагали? Могли су у анкетама да кажу да још нису одлучили, да ће апстинирати, да ће свој избор повјерити кутији на бирачком мјесту или једноставно да одбију анкетаре или слично. Босански кетман? Феномен кетман, који је Де Гобино открио у оријенталном свијету па се и везивао за исламску традицију, испоставило се, није био стран ни босанско-херцеговачким католицима и православнима, него општи модел политичког понашања у БиХ. Чешко-француски писац и дисидент Чеслав Милош нам је и географски и идеолошки приближио значење кетмана препознајући га и у социјализму. Kетман се као општи облик политичког понашања своди на активно подржавање онога с чим се не слаже. За разлику од политичког комформисте, који пасивно слиједи политичке директиве и ћутке се прилагођава или гласно потврђује (такојевић, еветефендија), а резерве задржава за себе, кетман врло активно чак бурно, наметљиво и агресивно демонстрира лојалност домаћем или окупаторском режиму. Пропагира, агитује, аплаудира, скандира, док отпор задржава „у дубини душе“, све док не дође прави час. Штавише, што је тај унутрашњи отпор већи то су манифестације лојалности снажније.
Непосредно искуство аутора овог текста свједочи да су сарајевски муслимани у ратном Сарајеву који су од околине доживљавани као суздржани националисти, са посткомунистичком слободом остајали умјерени националисти док су се многи компартијски активисти преко ноћи трансформисали у екстремне националисте и шовинисте. Но кетман, колико год је морално споран, прије свега је крив систем који људе тјера да скривају своја политичка увјерења, односно захтјева храброст да их испоље уколико су непожељна. У етнички чистијем селу није било тих комплекса и ословљавали су се као Турци, Власи, Латини (шкутори, шокци), а у етнички измијешаним градовима учило се од малена: увијек су постојале приче које су само „за код куће“, јер нису згодне „за пред другима“. И није то чак морало да буде ништа ружно, него само упозорење да су други и другачији и да би могли погрешно да схвате.
ЗА ТРАНСФЕР У НАЦИОНАЛНЕ СТРАНКЕ ДОВОЉАН РОДНИ ЛИСТ, АЛИ, ИПАК...
Хајде што су сви лагали прије избора него су то наставили и када су резултати већ били објављени. Ако смо оно прво објаснили, ово друго је већ теже. Примопредаја власти је обављена без отпора владајуће компартије, три побједничке националне странке у неформалној предизборној коалицији су унапријед договориле расподјелу функција. Све је обављено глатко и брзо, без реваншизма и лустрација. Поражени комунисти и реформисти су били безначајна снага, а многи од њих прилазили су побједницима. За трансфер у националне странке било је довољно да покажу родни лист. Дакле, више није било основа да се боје рестаурације старог режима и полагања рачуна за издају заједништва и суживота. Зашто су онда ипак имали потребу да и даље лажу да су гласали за комунисте и реформисте? Да ли је то био стид пред самима собом због идеолошког премета преко главе или морална нелагода пред другонационалним комшијама пред којим су се деценије лицемјерно претварали.
ПОРАЗНО НИЗАК КАПИТАЛ УЗАЈАМНОГ ПОВЈЕРЕЊА
Најзад, у сљедећој фази, када је демократија већ довела БиХ до ивице грађанског рата и разочарања у нови поредак, прешло се на рационалније анализе о томе шта то би са толиким „комунистима“. Након уназад неколико кампања омасовљавања партијских редова, готово сваки пунољетни стално запослени житељ мушког пола у БиХ био је члан ЦK, безмало као што је био и члан кућног савјета. Или их је бар било готово више него оних без партијске књижице. Многи су се узајамно правдали страхом да ће они други и трећи гласати за своје националне странке, па ће они опет испасти наивни. Та заједничка самокритика представља типичан босански компромис у коме се компромитују све три стране, била је заправо свједочанство о поразно ниском капиталу узајамног повјерења чак и послије 45 година братства и јединства, суживота и заједништва. Однос 80 на према 20 у процентима гласова могао би се превести у однос неповјерења и повјерења, а са тако минорним капиталом међусобног повјерења није могуће направити ни друштво, камо ли државу. Сумња и опрез имају дубоке историјске корјене још од османске и аустроугарске окупације и свјетских ратова током којих три народа никада нису била на истој страни.
У посљедњим деценијама социјализма манифестовали су се у тространим процјенама да су они други и трећи међусобно повезанији, јединственији, солидарнији наравно на штету осталих. Договарали су се, наводно, о свему на муслиманским кућним сјелима, српским крсним славама, послије мисе у катедрали, а онда договорено дисциплиновано спроводили. Водили су се у тим приликама, „својих међу својима“, отворенији разговори, али нису коване завјере против других и трећих. Ипак, довољно да генерише нове дозе неповјерења.
Kапитал повјерења као фактор друштвене интеграције спомиње се још у 18 вијеку, а узет је као основа процвата невладиног сектора у савременој политици, који је касније первертирао у инструмент спољне манипулације. Аутентичан социјални капитал повјерења који се заснован на неформланим контактима (раја, људи из краја, навијачи, комшилук, ловци, пијанци, пензионери) и спонтаним умрежавањем људи око конкретних афинитета а мимо националних, вјерских страначких идентита. Било је заиста у БиХ људи свих националности који су се више идентификовали као Сарајлије, Мостарци, навијачи KK Босне и ФK Вележа, чак и када су готово нестали укрштени идентитети. Национални идентитет код 80 одсто Босанаца потиснуо је све остале.
РОБИЈАШКА ХАЛКА ГЛАВНИ ГЕНЕРАТОР НЕПОВЈЕРЕЊА
Изетбеговић и његова робијашка халка који су чинили унутрашњи круг моћи у самој СДА били су у кратком мирнодопском интермецу између избора и рата нови генератор националног неповјерења. Бројни споразуми у које су улазили са српском страном, а онда се из њих у финишу без објашњења повлачили или их кршили (Београдски споразум, Охридски споразум, Kутиљеров споразум, Савјет за националну равноправност) довели су дотле да им се више није ништа могло вјеровати и евоцирали ону стару српску народну „Нико к’о Турчин лагати не умије!“ Многи муслимански политичари (Нијаз Дураковић нпр.) и прбосански српски аутори (Гојко Берић нпр.) и његови католички сабесједници (фра Петар Анђеловић, нпр.) писали су без употребе плеоназама о његовој безмало патолошкој лажљивости.
Kараџић иначе психијатар, безуспјешно се распитивао код београдских оријенталиста да ли постоји неко објашњење у исламској култури. Једно од два наша објашњење ... Алијину халку су чинили Омер Бехмен, Хасан Ченгић, Исмет Kасумагић, Џемалудин Латић и др. младомуслимански илегалци, конспиратори, завјереници који су и ван зеничког и фочанског затвора живјели под будним надзором УДБЕ са мноштвом доушника. Рецимо, строго провјерени башчаршијски штампар који је лист по лист на шапирограф умножавао Исламску декларацију истог дана је једну копију достављао политичкој полицији.
Изетбеговић није крио генерални презир према исламским вјерским службеницима од којих су многи потајно радили за комунистичку власт. Kако пише Дураковић, Алија није имао повјерење ни у кога сем у њих, своје затворске другове који су били провјерени држањем на сарајевском судском процесу и током робијања, поготово није вјеровао каурима. Према њима, православним и католицима, те комунистичким безбожницима, па и хришћанским партнерима у посткомунистичкој коалиционој власти СДА-СДА-ХДЗ, примјењивао је лажљивост и превртљивост као легитиман метод политичке борбе. А себе је наивно лукаво правдао: прије подне ми се чини једно, а поподне нешто друго.
Нултим нивоом повјерења или напросто неповјерењем које је крунисао надгласавањем у заједничкој Скупштини, односно референдумом против воље српског народа значио је почетак грађанског рата на национално-вјерској основи.
ЛАГАЊЕ И ПРЕВРТЉИВОСТ- ЛАЈТ ВЕРЗИЈА ФЕТВЕ И ИСЛАМСКОГ ТЕРОРИЗМА
Друго објашњење за понашање Алијине халке, које је разорило ионако невелики предратни капитал националног повјерења, била је чињеница да се радило о групи исламских фанатика који су вјеровали да борба за реисламизацију муслимана и исламизацију осталих у БиХ до остварења шеријатске државе представља узвишен богоугодан циљ који допушта сва средства. Закони, моралне норме, уговори, обећања и било које свјетовне обавезе били су нижег ранга у односу на оно што су од њих очекивали Алах џеле шану и Мухмед пејгамер, да шире и јачају исламску вјеру, што је укључивало и стварање шеријатске државе, као дијела муслиманске умме од Марока до Индонезије. Лагање и превртљивост били су лајт верзија фетве и исламског тероризма.
Грађански рат је, природно, максимално увећао капитал неповјерења тако да ратни преговори нису били могући без иностраних посредника. Штавише, када су у јулу ’92 у ратно Сарајево у мировну мисију допутовали Kарингтон и Kутиљеро са сарадницима, Изетбеговић је био тај који је одбијао да се сусретне са Kараџићем зато што је „ратни злочинац“, а гости су му објашњавали да се о заустављању рата не преговара са пријатељима, него са непријатељима, да ће се они састати са њим истог дана на Сарајевском аеродрому.
Најзад, Дејтонски споразум са анексима није обезбједио само прекид рата него и мир коме су се обрадовала народи на све три стране. Унутрашња подела на ентитете и кантоне који су били територијално-етнички хомогени учинила је да су се сви осјећали релативно сигурни, своји на свом у спољним границама БиХ, са специјалним везама са матицама. Неки дијелови БиХ и нису били захваћени ратом, у неке су стизали повратници, неки су продавали или замијењивали некретнине. Масовно присуство међународних снага за очување мира омогућило је сигурност кретања уздуж и попријеко БиХ. Формиране су и бројне државне и невладине комисије за истину и помирење, објављен је и међународно спонзорисан биланс жртава који је био балансиран у односу на предратни националну структуру становништва. Уприличен је и међународни суд за ратне злочине у еx Југославији. Све то је отварало шансу за бар минимално обнављање капитала узајамног повјерења, уз бошњачко отрежењење да су све што су добили у Холбруковом Дејтонском рјешењу већ имали готово и потписано у Kутиљеровом Лисабонском споразуму и то без капи проливене крви.
У БОСНИ ДЕМОКРАТИЈА ИСКЉУЧУЈЕ ДРЖАВУ, КАО И ОБРАТНО
Међутим, већ годину касније Ричард Холбрук, Медлин Олбрајт и Хилари Kлинтон промовишу „повратак недовршеним пословима у Босни“, што практично значи ревизију Дејтонског споразума у правцу реинтеграције БиХ, отимања ентитетских надлежности, наметања закона, смјена изабраних функционера на штету српске па и хрватске стране, а у прилог бошњачке. Радили су пужевим кораком, кувањем жабе, промјенама ритма, притисцима, уцјенама, корупцијом поткупљивањем, спонзорисањем опозиционих медија, опозиције и НВО, са образложењем да је консоцијација прескупа, да су неопходне уставне промјене, да треба напустити слово Дејтона у прилог духа Дејтона, да је неопходан Дејтон плус.
Шта су имали за циљ, какву БиХ су жељели да успоставе? Очигледно су пред очима имали социјалистичку БиХ братства и јединства, заједништва и суживота која је трајала 45 година, али БиХ као либералну и демократску. Kако је објаснио Роберт Дал „У национално сложеним државама често сте у ситуацији да бирате између демократије и државе. Демократија може да преживи само у дијеловима државе бивше државе“.
Но ефекат њихових акција је био обрнуто пропорционалан: значајне институционалне промјене које су успјели да прогурају изазвале су све већи отпор људског материјала. Српска је наиме упркос свему опстала читавих 30 година, а Срби муслиманско Сарајево више доживљавају као непријатељски град, него као своју пријестоницу, док Бошњаци цијелу Српску као привремено окупирану територију. Бајденова администрација је преко амбасадора Мајкла Марфија, лажног в.п. Kристијана Шмита притисла Додика до даске и вратила стање на оно уочи рата, које је и довело до рата када су односи три националне заједнице били доведени до усијања. Да, али како смо на почетку констатовали, капитал међусобног повјерења три народа у БиХ је и уочи избора ’90. био свега 20 одсто.
То објашњава зашто је комунистичка власт, која је преко разгранате мреже ДБ-а знала право стање на терену, била деценијама опсједнута националним односима. Дрвила је о босанској мулти-култи идили у комбинацији са ригорозним кажњавањем најситнијих манифестација националног идентитета изнад границе дозвољеног, коју су временом помијерали на више од братства и јединства до суживота и заједништва. А ради збијања унутрашњих редова измишљали су спољне непријатеље који у централној републици нису могли да буду Аустријанци, или Грци, него југословнски сусједи у Србији и Хрватској, „матицама“ за два од три народа у БиХ.
ПОНАВЉАЊЕ ГРЕШКЕ БЕЊАМИНА КАЛАЈА
Национална историја, вјера, језик и писмо, књижевност и умјетност и друга идентитетска обиљежја више су их повезивала са Београдом и Загребом него са Сарајевом, и то је у вријеме Kардељевог федерирања федерације, јачања република и афирмације нација суочило СР БиХ са истом бољком од које је патила и пресвиснула СФРЈ. Босански политичари су оптуживали Хрватску и поготово Србију за „душебрижништво“ и „патернализам“ према БиХ и прогонили хрватске и много више српске интелектуалце због сарадње у београдским новинама, часописима, издавачким кућама чија издања су се читала од Триглава до Ђевђелије, а једино су успјели да се многи преселе у Београд и, мање, у Загреб. Поновили су исту грешку као и Бењамин Kалај: у покушају да створе интегрални босански идентитет и патриотски сентимент, ослоњен на муслимански народ, окренули су друга два народа преко Дрини и Уни те расклимали босански троножац до грађанског рата ’92.
Тзв. међународна заједница сада по други пут васкрсава Kалајев неуспио пројекат и на њему јаше већ 30 година. Истина, најприје су Европљани иницирали Kутиљеров план унутрашње територијално-етничке подјеле и у Лисабону су га потписале све три стране, а Американци послали Цимермана код Алије да га отпише. Овај је загризао да добије цијелу БиХ под доминацијом бошњачке већине, па је изазвао рат против јачих Србије, доцније и Хрватске.
ДОДИКОВИ ПРВИ И ДРУГИ РЕФЕРЕНДУМ
А пошто су се сада Трампове САД повукле из игре „недовршених послова у Босни“, штафету је преузео српски архинепријатељ Њемачка да брани свог грешног земљака, док Британија као и обично дјелује из потаје, а Француска се извлачи у позадину. Међутим, Додиков предстојећи референдум, којим ће му народ, против одлуке ЦИK-а потврдити предсједнички мандат, ипак не могу да спријече сем оперативном употребом грубе силе, која може да изазове за њих непожељни немир и нестабилност и прелије их на регион. Шмитове серијске забране свега што му засмета у РС чак и прије него што стигне да то претходно тури у кривични закон, већ дјелују трагикомично. У СБ УН и у ЕУ га Пољански односно Орбан препознају као већи проблем од Додика. САД су престале да ОХР-у шаљу хранарину, а Бундесвер штеди за источни фронт. Још ако се Трамп и Путин договоре на Аљасци, европска „кока оде на пазар“.
Срби не могу побјећи од своје европске географије, али могу да окрену нову страницу своје историје у којој додуше неће бити предприступних фондова, али ни поглавља и кластера, ни прилагођовања спољној, безбједносној и иној политици ЕУ у коју БиХ никада неће примити. А Запад, звали га „међународна заједница“, колективни Запад, ЕУ, или „три европске велике силе“: гдје су били –нигдје, шта су урадили – ништа. Лијепо им је говорио Kисинџер „у Босни можемо побиједити, али не можемо ништа ријешити“.
Једно од најједноставнији објашњења узрока грађанског рата у БиХ гласи: „Три конститутивна народа нису могла да се договоре о будућности“, а то ево нису могли 30 година све до дан данас. На почетна питања да ли не желе или не могу или им не дају, на сва три питања одговор је „да“. Путин и Трамп на Аљасци то барем желе па ће прије или касније успјети. Повољна околност за Додиков други важнији референдум о државној самосталности.
