Посматрано ретроспективно, година иза нас је у политичком смислу имала два полувремена. Наиме, политички живот у Србији у првих седам месеци 2025. године обележили су масовни студентско-грађански протести, дубоке друштвене поделе и жестоки сукоби противника и присталица власти. А када су масовни протести почели да јењавају, дошла је врућа спољнополитичка јесен, када је већ увелико ослабљена и делегитимисана власт дошла под удар притисака и уцена иностраних фактора. Да крајња мета ових притисака и уцена нису носиоци власти, већ држава Србија и српски народ у целини, види се по садржини ултимативних захтева који прате притиске и уцене.
„ЈЕДАН НА ЈЕДАН“ СА ЗАПАДНИМ ГЛОБАЛИСТИМА
Из угла оваквог годишњег биланса унутрашњих и спољних политичких догађаја испада да су протести, независно од појединачних мотива и очекивања њихових учесника, објективно били тек један од инструмената притиска на власт, од које западни фактор, у условима велике глобалне конфронтације чији је највидљивији израз украјински рат, очекују још већу кооперативност. Притом је та власт и пре протеста, погрешним вођењем политике на унутрашњем и спољном плану, довела себе у позицију да сада скоро и нема добру алтернативу.
Наиме, током претходних година напредњачки режим је повећао економску, политичку и безбедоносну зависност Србије од Европске уније и НАТО пакта. Режим је истовремено подилазио материјално-конзумеристичким апетитима грађана Србије, али је и енормном корупцијом продуковао све веће и веће незадовољство средње класе. У таквим околностима напредњацима је политички врло ризично да не испуне све ултимативне захтеве који долазе из Брисела, а иза којих стоји и званични Лондон, те америчка „дубока држава“.
С друге стране, испуњавање њихових ултиматума, с обзиром на садржину бриселских захтева, неизоставно би довело до драстичног смањења, ако не и до потпуне елиминације руског и кинеског утицаја у Србији. У таквој ситуацији напредњачки режим, а нарочито његов лидер, потпуно био би лишен маневарског простора, а дошло би и до драстичног пада његове геополитичке цене. Једном речју, Вучић би остао „један на један“ са западним глобалистима.
То што се изнутра ослабљеном и споља притиснутом и уцењеном режиму нису смањили властодржачки апетити, може да резултира само новим национално штетним и погибељним уступцима. Пошто је садашња власт у прошлости много пута показала да је спремна да спољном фактору учини било какаве контрауслуге, само уколико је овај спреман да својој непосредно подређеној структури у Србији изда команду о демобилизацији. Можда најновија Вучићева одлука о демонтирању „Ћациленда“ говори у прилог томе да је такав „дил“ већ постигнут или је пак реч о првом кораку власти у Београду ка његовом постизању.
БРИСЕЛСКИ УЛТИМАТУМИ И КАЗНЕ
Шта то траже од власти у Београду западни глобалисти, посредством бриселских наднационалних структура?
Ако се занемаре појединачне изјаве званичника ЕУ, фаза институционалних спољних притисака на изнутра политички ослабљену власт у Србији започела је у октобру доношењем Резолуције Европског (ЕУ) парламента. Брисел је посредством овог правно необавезујућег акта својих парламентараца послао јасну поруку носиоцима власти у Београд, наводећи шта од њих тражи и шта ће бити предузето уколико се ти захтеви не реализују у најкраћем року.
Резолуцијом европарламентараца од власти у Србији захтевало се да у потпуности и што пре усагласе спољну и безбедносну политику земље са политиком Европске уније. То пре свега подразумева придруживање Србије свим пакетима санкција које је ЕУ до сада увела руској држави и великом броју њених правних и физичких лица. Резолуцијом је Европски парламент захтевао од званичника у Београду да онемогуће „руску пропаганду“, што је заправо позив да се у Србији забрани рад медија у руском власништву, као и да сузбију националистичку и антиевроунијатску пропаганду.
Када је у питању унутрашња политика, Брисел је посредством Резолуције својих парламентараца јасно поручио актуелним властима у Београду, да ће у најкраћем року морати да предају западним глобалистима и њиховим локалним НВО и струковним испоставама потпуну контролу над правосуђем, службама безбедности и медијима. Управо на такав пренос суверенитета у овим витално важним областима указују еуфемизми о унапређењу „независности правосуђа“, „реформи јавне управе“, „јачој улози цивлиног друштва“, „независном механизму надзора“ над радом полиције и, најзад, о „транспарентном и плуралистичком именовању чланова РЕМ-а“.
ПРИОРИТЕТНИ ЗАХТЕВИ ЕВРОПСКЕ КОМИСИЈЕ
Према Резолуцији европарламентараца, од испуњења ових политичких захтева зависиће и отварање нових преговарачких поглавља, односно даљи напредак Србије у процесу евроинтеграција. Такође, Европски (ЕУ) парламент је тражио од Европске комисије да као казнену меру уведе санкције против оних лица која су „одговорна за озбиљн кршења закона и људских права у Србији“.
Осим тога, властима у Београду је послата порука да могу доћи у ситуацију да им ЕУ, уколико не испуне горе побројане захтеве, пошаље ad hoc мисију која би спровела сопствену истрагу и „на лицу места проценила стање демократије, текуће протесте, нападе на демонстранте и репресију усмерену на студенте, академике, просветне раднике и запослене у јавном сектору“.
Годишњи извештај Европске комисије о напретку који је Србија постигла у процесу придруживања ЕУ у 2025. години, био је сасвим очекивано блажи од Резолуције Европског парламента, као необавезујућег политичког акта, али и знатно оштрији од претходних годишњих извештаја Европске комисије. Приоритетни захтев Европске комисије у Извештају за 2025. годину тиче се потпуне хармонизације спољне и безбедоносне политике Србије са политиком Европске уније.
АМЕРИЧКИ ЗАХТЕВИ И „ПРОКРИЈУМЧАРЕНИ“ ДЕО ЗАКОНА
Да западни глобалисти воде у високом степену усклађену политику према тзв. Западном Балкану постало је ових дана јасно из „Закона о одобравању средстава за националну одбрану за фискалну 2025. годину“, а посебно његовог одељка под називом „Western Balkans Democracy and Prosperity Act“ (почиње на стр. 954), који — у још оштријој форми — понавља претходне ултимативне захтеве Европске уније усмерене ка Србији.
Иначе, првобитно је било планирано да овај одељак буде посебан закон, али се од тога одустало, па је дводомни Конгрес „Закон о просперитету и демократији на Западном Балкану“ усвојио, речју Небојше Малића, као „прокријумчарени“ део „Закона о одобравању средстава за националну одбрану за фискалну 2025. годину“, који има преко три хиљаде страница. Притом се према науму „лукавих глобалиста“ о Закону одлучивало пред сам крај годишњег заседања Конгреса, тј. уочи божићне паузе.
„Закона о одобравању средстава за националну одбрану за фискалну 2025. годину“, па самим тим и његов одељак о тзв. Западном Балкану, подржала је двопартијска, републиканско-демократска већина у Представничком дому и Сенату. Из одредаба овог Закона, а пре свега оне о забрани смањења броја америчких војника у Европи испод 76 000, као и из одредбе о додељивању војне помоћи кијевском режиму у износу од 400 милиона долара (што је драстично мање од 14 милијарди предвиђених истим законом за 2024.), јасно се види да је „Закон о одобравању средстава за националну одбрану за фискалну 2025. годину“ супротан најновијој Трамповој Стратегији националне националне безбедности. Тачније, овим Законом „дубока држава“, оличена у двопартијској конгресној већини, покушава да потпуно анулира нову Стратегију, намећући Трамповој администрацији бројна ограничења и обавезе када је у питању спољна и безбедоносна политика САД.
РУСИЈА, КИНА ПА КОСОВО
Иста тенденција се може уочити и у одредбама које се односе на тзв. Западни Балкан, јер се Трампова администрација (државни секретар за одбрану и директор ЦИА) обавезује да 180 дана након ступања на снагу Закона поднесу детаљан извештај надлежном комитету Конгреса о мерама које су предузели у Србији да сузбију „малигни“ утицај Русије и Кине. Истовремено, закон прописује да такав извештај мора да садржи таксативни списак свих правних и физичких лица у Србији која одржавају било какве контакте са Русијом и Кином.
Иако се ради о еклатантном примеру мешања једне државе у унутрашње ствари друге државе, Влада Србије није нашла за сходно да упути протестну ноту америчком амбасадору због усвајања оваквог Закона. Притом се мешање САД у унутрашње ствари Србије не завршава само на откривању и сузбијању мреже утицаја Русије и Кине у Србији. Законом је утврђено да је диферзификација у енергентском сектору Србије у америчком националном интересу, као што је у америчком интересу придруживање свих држава региона ЕУ (изричито се помиње и тзв. Косово), али и НАТО пакту.
Судећи према одредбама овог Закона, САД ће од Србије тражити потпуну примену Споразума који је у фебруару 2023. године, уз посредовање ЕУ, закључила са тзв. Косовом, као и имплементационог анекса овог Споразума из Охрида исте године. И најзад, Закон предвиђа да ће САД у процесу тзв. нормализације односа између Београда и Приштине захтевати изричито међусобно признање.
Ако с једне стране имамо овако јасно испостављене ултимативне захтеве западне „дубоке државе“, а с друге стране политички слабу и на притиске и уцене врло осетљиву власт у Србији, као и опозицију, која се у огромној већини утркује са влашћу у кооперативности према Бриселу, онда је очигледно да Србију у 2026. години у политичком, безбедоносном и националном смислу не чека ништа добро.
Процес евроинтеграција већ годинама подрива државни суверенитет и територијални интегритет Србије, а сада прети српском народу да га први пут у историји ратно конфронтира са братским руским народом. Стога је чини се пет до дванаест да се овај погибељни пут у недођију заустави расписивањем референдума на коме би народ јасно исказао своју вољу о путу Србије у ЕУ.
