Посета руског министра спољних послова Јеревану изазвала је озбиљније дискусије и анализе у Бакуу него у самом Јеревану. И то је веома симптоматично за садашњу реалност јужно од Главног кавкаског (вододелног) гребена. Сви су на ивици, живци су напети, опреге пуцају – сви осећају да негде нешто мора да експлодира.
СТРАТЕШКО ПАРТНЕРСТВО СА САД- ВИШЕ ЖЕЉА МАЊЕ ОБАВЕЗА
Лавров је последњи пут био у Јерменији пре три године. За то време догодило се много тога, а забрињавајуће тенденције су се интензивирале. Иако је Русија у многим аспектима и даље незаменљив партнер Јерменије, а Запад не може да пружи жељени ниво безбедности и благостања, ситуација ипак није једноставна.
Мисија ЕУ посматрача на граници између Јерменије и Азербејџана не гарантује безбедност границе. Повеља о стратешком партнерству коју је Јерменија потписала са САД садржи више лепих жеља него конкретних обавеза. Крајем марта, јерменски парламент усвојио је у другом читању закон о придруживању Европској унији. Такав план у Русији изазива, благо речено, сумњу. Закон није апликација за чланство нити садржи било какве обавезујуће ставке.
Зашто онда Јереван, упркос оштрој реторици према Москви, ипак не прекида односе? Зашто Москва не реагује оштрим мерама (највише што је замерено Јеревану тицало се увоза пољопривредних производа), иако руска штампа препуна разарајуће критике на рачун јерменског руководства?
Износимо претпоставку: Јереван нема доследну спољнополитичку стратегију. Према мишљењу стручњака, његове поруке Москви имају за циљ да је натерају на већу заштиту јерменских интереса, али како су те поруке постајале све гласније, потиснуле су све друге спољнополитичке приоритете.
ЗАКАСНЕЛИ ОДГОВОР ОДКБ-А
Несумњиво, највећа препрека коначном дистанцирању Јерменије од Русије лежи на самом Западу. На жалост, Русија већ дуго у свом наступу у Закавказју између престижа и безбедности доследно бира - безбедност. Из перспективе одговорних за јерменски спољну политику, Русија делује као непоуздан савезник. Политички односи су захладнели, али вреди подсетити да то није увек било тако.
Погоршање односа почело је на јесен 2022. године. Подсећам да је 13. септембра 2022. Азербејџан је извршио масовни напад на Републику Јерменију и заузео нове територије, укључујући 74 квадратна километра у околини туристичког града Џермука. Нападнути су јерменски положаји код Вардениса, Гориса и Сотка. Азербејџанске снаге продрле су 7,5 км у правцу Џермука.
Као последица агресије, јерменска страна је претрпела тешке губитке: 224 погинула, преко 20 заробљених и још 293 рањених. Већ 14. септембра Јерменија се поново обратила Организацији за колективну безбедност (ОДКБ) - овога пута позивајући се на члан 4. Уговора о колективној безбедности. Ипак, позив је остао без одговора: ОДКБ није донео одлуку о слању војног контингента у Јерменију.
Неколико недеља касније, 23. октобра, Савет ЕУ је одобрио успостављање цивилне мисије Европске уније (EUMA) у Јерменији. Споразум о томе постигнут је 6. октобра на састанку Макрон-Пашињан-Алијев-Мишел.
Тек након свега, 12. октобра 2022. министар спољних послова Русије Сергеј Лавров изјавио је да је ОДКБ спреман да пошаље посматраче у Јерменију, али да је потребно да Јерменија иницира ванредну седницу Савета ОДКБ.
Ово није био први, али свакако јесте најмасовнији напад Азербејџана након рата у Карабаху.
Савет колективне безбедности ОДКБ, на ванредној седници сазваној на иницијативу Јеревана, договорио је да се у Јерменију пошаље мисија на челу са генералним секретаром организације и начелником њеног Заједничког штаба ради процене ситуације. Такође је предложено слање сталне посматрачке мисије ОДКБ у Јерменију. Међутим, у Јерменији су проценили да је та подршка недовољна и у супротности са словом и духом Повеље ОДКБ.
ОД СИГНАЛА ДО ПОТПУНОГ ЗАОКРЕТА
Тренутна спољнополитичка оријентација Јерменије произилази из комбинације више фактора: разочарења у Русију после војних сукоба у области Џермука, жеље да се очувају везе са западним партнерима, као и либералне идеолошке орјентације актуелне генерације јерменских политичара.
Може се претпоставити да је одбијање Јеревана да прихвати посматрачку мисију ОДКБ у јесен 2022. године било замишљено као сигнал Москви и другим партнерима у оквиру организације: Јерменија сматра да мере које су предузете за њену заштиту нису довољне. Тај сигнал није уродио плодом, па је Јереван, сликовито речено, „појачао тон“, најавио могући излазак из ОДКБ, повукао свог представника, а потом и објавио „замрзавање“ учешћа. Тиме се истовремено слао сигнал и Западу: да САД и ЕУ треба да схвате да је Јерменија спремна да напусти савез са Русијом.
Ова политика је, с једне стране, одговарала политичким уверењима јерменског руководства и традицији спољнополитичке „комплементарности“, а с друге стране, то је виђено као допуна безбедносним гаранцијама које су већ пружиле Русија и ОДКБ. Повећани буџет Јерменије омогућио је склапање уговора са Француском о испоруци наоружања. Ти уговори су представљени као доказ спремности на приближавање Западу и незадовољства руским курсом.
Да ли је то био само сигнал (или, другим речима, покушај да се Русија мотивише на већу подршку), или заиста спољнополитички заокрет - напуштање савеза са Русијом у корист савеза са Западом? Може се претпоставити да су се кораци Јеревана, који су крајем 2022. - почетком 2023. године били замишљени као сигнал Москви, током наредне године прерасли у курс раскида са њом. Тај курс до сада није дао конкретне резултате - из разлога који нису под директном контролом јерменских власти.
ОСЛОБОЂЕНА АРЦАХА- ЈЕРМЕНИЈА СЕ ОКРЕЋЕ НОВИМ САВЕЗНИЦИМА
Треба поменути и дипломатску грешку: безусловно признање територијалног интегритета Азербејџана у октобру 2022. године. Ипак, званични Јереван је ту одлуку брзо преинтерпретирао у своју корист. Цинично говорећи, Јерменија се тиме ослобађала највећег спољнополитичког терета. Блокада Лачинског коридора коју је Азербејџан спровео у децембру 2022. још једном је потврдила јерменској јавности неефикасност Русије као безбедносног партнера - руске дипломате и мировњаци нису могли (или нису желели) да уклоне блокаду. Јерменија, ослобођена питања Арцаха, могла је да тражи нове савезнике.
Мора се узети у обзир и информативни контекст у којем се нашло јерменско руководство. Од пролећа 2022. Запад је живео у уверењу о скором поразу Русије у Украјини и ту наду преносио свим својим партнерима, укључујући и Јерменију. Догађаји из јесени 2022. - повлачење руских трупа из Харковске области и Херсона - учврстили су ову наду. Наредна година у западним престоницама протекла је у разматрању већих испорука оружја Кијеву и планирању украјинске офанзиве. Тек крајем 2023. појавиле су се опрезне изјаве из Вашингтона и Брисела да „можда ствари не иду планираним током“.
У таквим околностима, јерменске власти су извеле, по њима, логичан закључак: треба се удаљити од Русије и тражити приближавање „јачем“ - Западу. Додатни импулс за то пружили су и други значајни моменти: чак је и успомена на краткотрајну еуфорију из јануара 2022, када је ОДКБ интервенисао у Казахстану, почела да бледи.
Тада се чинило да је Русија гарант стабилности, арбитар, центар моћи. Данас од тог утиска није остало ништа. Казахстан гради сопствену стратегију безбедности: потписао је споразум о војној сарадњи са Великом Британијом, организује обуку официра у британским академијама, гради фабрику са сингапурским партнерима за производњу муниције калибра 155 мм, НАТО стандарда, уводећи систем територијалних резерви заснован на западним моделима. И све то у парадигми где се Русија не види као савезник, већ као потенцијална претња.
РУСКИ СУНОВРАТ- ОД РЕГИОНАЛНОГ ОД ЛИДЕРА ДО ГЕОПОЛИТИЧКОГ ГУБИТНИКА
Азербејџан је коначно елиминисао јерменски Арцах без обзира на ОДКБ и убијене руске мировњаке. Након обарања руског авиона у децембру 2024, званични Баку је затражио извињење и компензацију од Москве, те затворио канцеларије руских државних структура. Алијев наступа отворено: јача сарадњу са Украјином, шаље хуманитарну помоћ, избегава чак и формалну неутралност.
Јерменија - некада кључни савезник Русије на Кавказу - фактички је напустила руску сферу утицаја. Премијер Пашињан је више пута најављивао излазак из ОДКБ, земља је повукла свог сталног представника и затворила руске пропагандне медије.
Узбекистан већ од 2012. практично игнорише ОДКБ, али зато активно развија сарадњу са Европом путем самита и секторских споразума. Прошле године је забележено захлађење односа Москве и Ташкента због покушаја атентата на једног званичника и наводне „чеченске везе“. Цела северна Европа прилагођава своје оружане снаге за деловање у Арктику и Балтику. Европа се све више уједињује у антируску коалицију. Немачка прилагођава индустрију војним наруџбинама. Потрошња на одбрану у ЕУ усмерава се ка 5% БДП-а. Први пут се формира заједнички европски војни буџет.
Сирија, некадашњи пример руског геополитичког утицаја, сада је поприште масовне ликвидације проруских елемената. А руске базе у Сирији постале су најслабија тачка руских иницијатива на Блиском истоку.
За свега три године архитектура безбедности у Евроазији радикално је измењена. Русија више није регионални лидер, политички центар, нити гарант стабилности. Њен геополитички утицај не само да опада – он се практично поништава.
НИ РЕЧИ О СПОРНОМ СТАТУСУ КАРАБАХА
Некада је Русија била окружена зоном формалног неутралитета, а сада је окружена системом одбрамбених савеза у којима Москва често нема ни савезнике ни посреднике. Овакве тектонске промене су неповратне. Историјски гледано, Русија је избегавала политику блокова. Чувена изјава „Русија има само два савезника - војску и морнарицу“, приписивана цару Александру III, представља политичку метафору која није нужно универзална истина, и у себи крије бројне замке.
Исто важи и за Декларацију о савезничкој сарадњи са Азербејџаном која је потписана у фебруару 2022. године. Она је служила као заштитна мера у тренутку када су главне снаге Русије биле ангажоване на украјинском фронту. Присуство руских мировњака у Нагорно-Карабаху захтевало је блиске односе и са Јерменијом (без тога мисија није могла да успе) и са Азербејџаном. Других гаранција за мировњаке, осим добре воље Бакуа, у суштини није ни било, нарочито након почетка специјалне војне операције и Прашке декларације.
У октобру 2022. у Сочију је одржан састанак Владимира Путина са лидерима Јерменије и Азербејџана. У заједничкој изјави наведено је да се обе стране обавезују да неће прибегавати сили или претњама силом. Јерменију то није задовољило. На новембарском самиту ОДКБ, Јереван је одбио већ припремљен предлог о размештању посматрачке мисије у својој земљи. У мају 2023. премијер Пашињан је најавио могућност напуштања ОДКБ, у септембру је повучен јерменски представник, а од новембра 2023. Јерменија више не учествује у састанцима на високом нивоу. Од јануара 2024. не учествује у војним вежбама, а касније је престала да плаћа и чланарине.
Истовремено, Јерменија је напустила своју дотадашњу позицију везану за Нагорно-Карабах. На састанку 6. октобра 2022. у присуству председника Азербејџана Алијева, председника Француске Макрона и председника Европског савета Мишела, јерменски лидер је потврдио приврженост Алма-Атинској декларацији, која подразумева узајамно признање територијалног интегритета бивших совјетских република. Није било напомена о спорном статусу Карабаха, нити о правима и безбедности Јермена у региону.
ДО РАЗЛАЗА ЈОШ НИЈЕ ДОШЛО. ЗАШТО?
Азербејџан је то искористио: најпре су „активисти“ блокирали Лачински коридор, потом и званична гранична служба. У септембру следеће године спроведена је војна операција на територији непризнате Нагорно-Карабах републике, након чега је јерменско становништво било принуђено на егзодус. Руски мировњаци су у покушају да помогну цивилима, претрпели губитке. Путин је касније изјавио да није био обавештен о намери Јерменије да призна Карабах као део Азербејџана: „Лично сам то сазнао из медија.“ Такође је јасно ставио до знања да је признавање Карабаха као „азербејџанског“ поништило разлоге за руско мировно деловање у овом региону.
Али зашто до пуног прекида односа (још?) није дошло? Можда ствар није у Јерменији, већ у САД и ЕУ. Оне не могу понудити Јерменији економске погодности какве пружа чланство у ЕАЕС-у, нити конкретне безбедносне гаранције као што (макар симболично) нуди ОДКБ. Јерменија неће моћи да добије ни субвенције ЕУ нити гаранције НАТО-а истог тренутка када напусти међународне асоцијације у којима Русија учествује. Излазак Јерменије из ових структура у овом тренутку значио би њено осамљивање у региону, у директном сукобу са Азербејџаном и Турском.
То не би било ризично само за Јереван – за Вашингтон и Брисел потпуни раскид Јерменије са Москвом без алтернативе био би политички неуспех.
Што се тиче Азербејџана, питање је зашто Илхам Алијев не мирује. Иако је победио у рату, његове амбиције воде ка рушењу односа са Русијом, укључујући и прелазак свих „црвених линија“.
ДИСТАНЦИРАЊЕ ОД МОСКВЕ У КОРИСТ АНКАРЕ
Азербејџан је у руској спољној политици добио на значају након придруживања санкцијама Запада. Иако и Јерменија служи као „прозор“ за трговину, заједничка копнена граница са Азербејџаном и његово учешће у коридору „Север-Југ“ дају му стратешки значај. Ипак, изградња железнице у Ирану касни. У лето 2024. се чак говорило о транзиту азербејџанског гаса преко Украјине. Иако се то није реализовало, само разматрање ове идеје указује на значај Бакуа за Москву.
Током државне посете руског председника Бакуу прошлог августа, Владимира Путина пратила је веома репрезентативна делегација, у којој су били министар спољних послова, два потпредседника владе, два помоћника председника, руководиоци Росњефта и Гаспрома, као и руководиоци државне банке и института за развој. Међутим, догађаји из последње деценије јуна 2025. указују да су односи ушли у фазу системског захлађења.
Све чешћи дипломатски сигнали указују на продубљивање стратешког јаза. Иако је ниво комуникације формално одржан, у пракси Баку демонстративно гаси канале сарадње. Отказивање посете руског потпредседника владе Алексеја Оверчука, прекид културних програма и демонстративна пауза у званичним преговорима нису спонтане реакције, већ елементи добро конструисане политике дистанцирања од Москве.
Формални повод било је деловање руских безбедносних служби против етнички обојених криминалних група, укључујући оне повезане са азербејџанском дијаспором. Претреси и хапшења у Јекатеринбургу постали су окидач за дипломатски демарш. У Бакуу су то представили као ксенофобну кампању против Азербејџанаца.
Азербејџан те акције не види као унутрашње чишћење од криминала, већ као мешање у његове кланове и интересе у Русији. Реакција Бакуа је стратешка: убрзава прелазак на спољнополитички модел у којем се дистанцира од Москве у корист Анкаре, као главног савезника у безбедности, економији и регионалној политици.
ТУРСКО ЈЕДИНСТВО УМЕСТО ЕВРОАЗИЈСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА
Формуле евроазијске интеграције замењују се концептом „турског јединства“, где Баку себе види као саставни део наднационалног пројекта, алтернативе руском.
Контуре будућности су очигледне: Баку ће наставити своје стратешко дистанцирање, мада је до скоро формално избегавао нагле потезе. Москва, у условима слабљења свог утицаја на Кавказу, фактички губи механизме повратне политичке контроле. Дијалог с Алијевим је у ћорсокаку - не постоји чак ни симболична сарадња, а ранији дипломатски канали су замрзнути. Покушаји да се то компензује реториком више не функционишу - потребна је системска реакција. Без стратешког ресета у приступу спољној политици на Кавказу, Русија ризикује да дефинитивно препусти регион Турској и другим играчима.
Почетак отворене фазе сукоба везује се за крај децембра прошле године. Према мишљењу стручњака, повод је био пропаст глобалног договора о испоруци азербејџанског гаса у Немачку преко руског гасовода који иде преко Украјине, као и наводно добијени докази о финансирању карабашког клана у Јерменији преко Москве (хапшење Варданјана било је озбиљан успех азербејџанских служби, уз помоћ јерменских колега).
Захлађење односа између Азербејџана и Русије има објективне узроке. Русија губи утицај у Закавказју - реч је пре свега о Азербејџану и Јерменији, али и о слабљењу односа с Ираном. Покушава да ојача позиције у Абхазији, где Турска такође настоји да се учврсти, а у Грузији се труди да балансира у контексту растућег кинеског утицаја.
Азербејџан се сада ослобађа обавезе да координише ставове са Москвом по питању Ирана. Баку је веома заинтересован да ослаби Иран, уз јачање турског утицаја. У дугорочном смислу, савез Турске и Азербејџана могао би довести до формирања великог енергетског хаба у који би били укључени Казахстан и Туркменистан - као замена за руски гас на европском тржишту.
АЛИЈЕВИ НА ЛИНИЈИ СА ШОЈГУОМ
Постоји и додатна димензија: лична и политичка веза између породице Алијев и породице Јељцин. Захваљујући Борису Јељцину, Хејдар Алијев се вратио на власт и учврстио династију. Алијеви су у блиским односима са Наином Јељцин, Татјаном Јумашевом и Сергејем Шојгуом. Последњи је више пута посећивао Баку, последњи пут у августу прошле године. Сада Шојгу више није канал комуникације - очигледно је уклоњен са закавкаског правца.
Са јачањем позиција Бакуа, Алијев нема разлога да прави уступке Кремљу. Пријатељство између Путина и Алијева је ствар прошлости. Азербејџану је корисна улога опонента Русији, посебно због приступа европском тржишту. Он ће се придржавати турске стратегије и подржавати Украјину. Са Турском ће покушавати да увуче Јерменију у зону свог утицаја - и Јереван то схвата, па радије гради односе са ЕУ него с Москвом.
Русија сада Азербејџану није интересантна. Али Баку може да створи проблеме Москви (он заправо контролише приступ Кавказу разним врстама вехабија и сепаратиста). Русија има мало адута. Министар спољних послова Украјине Андреј Сибига посетио је Азербејџан 25-26. маја ове године. Азербејџанска страна је покушала да покаже да је у питању била „рутинска посета шефа украјинског Министарства спољних послова Азербејџану, али ниједан експерт неће у то поверовати. Ово није била само љубазна посета. Посебно у контексту хладних односа Бакуа и Москве, као и одбијања Алијева да посети Русију 9. маја поводом 80. годишњице победе у Другом светском рату.
УЈЕДИЊЕНИ СТРАХОМ ОД РУСИЈЕ
Сложимо се да никаква Декларација о савезничкој сарадњи не може заменити реалности које је Кремљ, донедавно, покушавао да игнорише. Између Русије и Азербејџана постоје системске противречности. Између Украјине и Азербејџана - системско подударање ставова о геополитичкој конфигурацији која постоји од 1991. године.
Уједињује их страх од јаке Русије под било којом заставом и у било којем облику. Кијев је увек и доследно подржавао тежње Бакуа да врати „свој Карабах“, а Азербејџан никада није скривао своје негодовање због „губитка“ Крима и Донбаса. Овде морамо тражити корене у ГУАМ-у и Организацији за демократију и економски развој.
Али ако је азербејџанска влада, донедавно, имала довољно интелигенције и такта да се заустави на време, онда је Украјина подлегла искушењу да постане „антируска“ са свим теретима који долазе са таквим „пакетом“. Током целог постсовјетског периода, Баку и Кијев су развили бројне везе у областима као што су транспорт, логистика и војно-техничка сарадња. Снабдевање украјинског оружја је одувек било важно за азербејџанске оружане снаге.
Азербејџан је увек подржавао украјински „територијални интегритет“, али се истовремено плашио политичке културе вечних „мајдана“ својствене Украјини или Грузији. За Баку је, у том погледу, руска вертикала много разумљивија и вредносно ближа. Азербејџан такође никада није желео да се меша у туђе игре са непредвидивим исходом. Азербејџанске власти никада нису желеле да њихова земља постане турски вилајет. Због тога свако захлађење са Русијом мора имати границе, баш као што „братско пријатељство“ са Украјином има границе. Још једно питање је раст међународне капитализације уз истовремено балансирање између различитих центара моћи. Много тога можемо научити од Бакуа.
Ко има користи од растуће тензије између Русије и Азербејџана и демонстративног нагињања Бакуа? Наравно, пре свега говоримо о Турској, која претендује на водећу улогу у целом „турском свету“, али колико је то корисно за Баку?
Како пише Р. Гузајеров на веб-сајту ИМЕМО РАН, „обим војно-техничке сарадње између земаља у овом тренутку не даје потпуну слику о обиму интеграционих процеса између Турске и Азербејџана, али се може претпоставити да ће се државе кретати ка стварању војно-политичке уније.
ИНТРИГЕ ЛОНДОНА У РУКАМА ТУРСКЕ
Турски савезници систематски повећавају свој утицај на азербејџанску војску. Дугорочно гледано, ово би могло имати негативан утицај на национални идентитет Азербејџана. Логика турских пројеката у крајњој линији не претпоставља суверенитет „братске“ државе, што локалне елите не могу а да не узму у обзир.
Друго, хлађење односа између Москве и Бакуа је корисно за Британију, руског вековног ривала у Закавказју и Централној Азији. Постоји разлог за веровање да Лондон плете интриге кроз руке исте Турске, која је дуго била посредник британских обавештајних служби. Познато је да на челу МИ6 бивши амбасадор у Анкари, поверљиви човек Реџепа Ердогана и убеђени пантуркиста Ричард Мур.
Не може се искључити ни учешће израелских обавештајних служби, које су заинтересоване за слабљење Русије и Ирана у региону и које већ дуго користе Азербејџан као канал за своје интересе.
Али зашто је Бакуу ово потребно? Да ли схватају да продубљују јаз између земаља, што ће на крају резултирати проблемима за сам Азербејџан?
Баку треба да се запита: коме користи погоршавање односа с Москвом и да ли разуме последице?
ЛИБЕРАЛНИЈИ ОД БРИСЕЛА?
Још једна појава заслужује пажњу: зашто Азербејџан, упркос растућој антијерменској реторици, још увек не предузима нови војни напад, као онај код Џермука? Тада је Баку употребио силу да натера Јерменију да се одрекне Карабаха. Преговори о мировном споразуму, демаркацији и разграничењу граница су у застоју. Међутим, нема нових рунди великог војног притиска на Јерменију како би се она приморала да прихвати услове Азербејџана. Разумно је претпоставити да постоји неко скривено средство одвраћања, али шта је то тачно, још увек није познато. Чак је могуће да Јереван потцењује утицај још увек свог руског савезника.
Отуда прилично исхитрени покушаји постизања споразума са Азербејџаном (разграничење дела границе у региону Тавуш) и Турском (преговори о нормализацији односа). С једне стране, уклањање терета, ако хоћете, предпродајна припрема. За САД и ЕУ, Јерменија, која је постигла договор са Азербејџаном о миру и границама, и са Турском о међусобном признавању и обнови саобраћајних веза, дефинитивно је привлачнија од Јерменије, која нема дипломатске односе са два од своја четири непосредна суседа.
С друге стране, реторика јерменског руководства, која прати покушаје помирења са Азербејџаном и Турском, требало би да потврди лојалност земље либералном избору. Оставите за собом митове о историјској Јерменији, о изгубљеним територијама, о хиљадугодишњем наслеђу – то је смисао поруке Никола Пашињана његовим суграђанима. Све је ово застарело, више се тако не носи; У границама Јерменске ССР постоји само држава, и о томе треба да размишљамо, ефикасно позива премијер.
Генерално, ово звучи у духу европске интелектуалне моде на прелазу векова, када је вођа Јерменије започео своју новинарску каријеру, а европски либерализам се категорички противио национализму. Од тада, Европска унија је ублажила неке изразе национализма, али у Јеревану, изгледа, понекад је корисно бити либералнији од Брисела.
Укратко, могуће повлачење Јерменије из ОДКБ-а садашње елите у Русији тумачиће као прихватљив трошак који ће морати да се сноси зарад важнијег циља – победе над кијевским режимом. Постоји разумевање да се сам савез неће распасти ако га Јерменија напусти. И ко год да буде на власти у Јеревану, суочиће се са истим проблемима као Пашињан и имаће исте алате за њихово решавање као и садашњи премијер. Нико није заинтересован да Јерменија изађе из ОДКБ-а.
У том смислу, чак и ако се замрзну контакти у оквиру ОДКБ, Москва може задржати билатералне канале. Јерменија је природно незадовољна што Русија још увек не може да испоручи одређене врсте оружја. Али Русија има напредно борбено искуство које би могло бити корисно Јерменији.
ТУРСКИ ПРОДОР КА АЗИЈИ
Што се тиче Азербејџана: ако су пре руско-украјинског рата било какве промене на Јужном Кавказу биле практично немогуће без одобрења Москве, онда се од 2022. године ситуација променила. Азербејџан је схватио да му је за спровођење операција у региону потребна само сагласност дугогодишњег савезника - Турске.
Све ово указује да Русија, изгубивши политичке ресурсе у региону, више није способна да се одупре експанзионистичкој политици Азербејџана. Треба нагласити да руска опозиција никада није имала за циљ заштиту интереса Јерменије. Главни циљ је увек остао интерес Москве. Деценијама је руска политика на Јужном Кавказу грађена на принципу својеврсног двоструког ултиматума: када је Русији нешто требало од Азербејџана, ослањала се на јерменско-азербејџански сукоб и користила Јерменију, и обрнуто - да би добила уступке од Јерменије, подржавала је Азербејџан. Ова политика, иако не идеална, функционисала је све до 44-дневног рата 2020. године.
Након рата, на први поглед, његови резултати су могли изгледати повољни за Русију: Москва је могла да распореди своје оружане снаге у Нагорно-Карабаху. Међутим, ретроспективни поглед показује да такав исход и повећана улога Азербејџана нису били у потпуности у складу са регионалним интересима Русије. Ако је пре рата Русија могла да одржи равнотежу у региону без директног војног присуства, онда је после рата изгубила овај инструмент утицаја.
Нарушавање војне и политичке равнотеже између Јерменије и Азербејџана ефикасно је лишило Русију важне полуге утицаја у региону. Успех Азербејџана у Арцаху, уз директно саучесништво Турске, отвара нове могућности Анкари да постепено спроводи вековну стратегију пантуранизма. Истовремено, прелиминарна политика Анкаре у овом правцу претворила је Турску у најважније чвориште на транзитној рути енергетских ресурса из братског Азербејџана ка Европи.
У условима кризе у руско-европским односима, Турска не искључује продор ка Азији ради извоза стратешких ресурса из Туркменистана, Казахстана и Узбекистана преко Азербејџана и његове територије у Европу, заобилазећи Русију.
А Русија и Иран су морали свим снагама да се држе јерменског Арцаха и Сјуника. У Ирану су то већ схватили.
