Изборна кампања протиче у напетој атмосфери. Сведоци смо радикализације ставова, заоштравања антагонизама и персонализације сукоба између Виктора Орбана с једне стране и Петера Мађара с друге стране. Изазов за Фидес је да „обликује епоху“: то је више од саме парламентарне већине, јер конзервативне снаге чине „систем националне сарадње“ који је као такав осмишљен још 2010. године. С друге стране, суочена са владајућом већином, Тиса не оскудева у предностима, почев од своје политичке „неукаљаности“. Коначно, Петер Мађар потиче из редова Фидеса (његова бивша супруга била је министарка правде), а његова реторика је прилагођена бирачима Фидеса. Ова блискост додатно наглашава карактер жестоког супарништва између две главне странке, каже у разговору за наш портал Жиблен Тибо, француски историчар, публициста и предавач на мађарском институту Колегијум Матије Корвина (ММЦ).
Истраживања јавног мњења која преносе западни медији предвиђају убедљиву победу опозиције. Да ли су процене предности Тисе одраз њихових жеља или резултат независних анализа?
И Тиса и Фидес тврде да бране огромну већину од субверзивне и нелегитимне мањине; две стране не воде међусобни дијалог; медији су пристрасни и свака страна преноси само аргументе и информације из сопственог табора. У таквом контексту, анкете имају пресудну психолошку улогу, јер наговештавају будућност снажном сугестибилношћу, заснованој на наводној методолошкој непристрастности. Тако присуствујемо интензивном комуникационом рату који се води путем анкета.
Када Kutatoközpont објави истраживање (23-28. март) које показује 56% подршке Тиси и 37% Фидесу (разлика од 19 процената!), то наговештава убедљиву већину у мандатима и даје кредибилитет наративу о широко распрострањеном незадовољству, као и могућности укидања устава из 2011. године и дубоко укорењених структура које је Фидес изградио током последњих петнаест година. Анкете које објављују институти блиски, у већој или мањој мери, Фидесу, доследно показују да конзервативци воде, али са знатно мањом разликом.
Међутим, систем страначких листа обухвата само 93 од укупно 199 мандата. Преосталих 106 мандата зависи од 106 изборних јединица у земљи, где се избори одржавају по већинском систему са једним кандидатом (победник узима све). Значајна тежина руралних округа даје Фидесу предност у том сегменту. Поред анкета и њихових интерпретативних пристрасности, последњих недеља одржана су и два локална избора, које су супарничке стране представљале као показатеље будућег исхода. Победио је Фидес: у Балмазујварошу 8. фебруара, а затим у Казинцбарцики 8. марта. Ови случајеви су значајни јер ће исход избора 12. априла бити одлучен управо у оваквим средњим градовима (са 17.000 и 23.000 становника), с обзиром на то да се Будимпешта сматра сигурном луком опозиције, а унутрашњост земље сигурним упориштем Фидеса.
Орбан симболизује више политичких идеја: Европу нација; политичке снаге које се противе трансформацији Европске уније из превасходно економске заједнице у војни савез усмерен против Русије; као и хришћанско-конзервативне снаге које стоје насупрот леволибералним вредностима. У том контексту, шта би победа или пораз Виктора Орбана значили за Европу, имајући у виду однос снага између либерала и конзервативаца, при чему први заступају даљу федерализацију, а други очување националног суверенитета?
Јасно је да ови избори имају велики симболички значај унутар Европске уније, јер је Виктор Орбан постао носилац идеја које помињете - Европе нација, политике мира, хришћанског конзервативизма, заштите породице и слично - на континенталном нивоу. Међутим, Виктор Орбан не тежи посебно да игра европску улогу. Његова централна брига је Мађарска, а затим Карпатски басен, па тек онда Централна Европа. Управо ради очувања националног опстанка своје земље, Фидес брани традиционалне надлежности државе у оквиру ЕУ.
Изнад питања сукоба између два нивоа одлучивања, у питању је само постојање и место политике у Европи. Виктор Орбан одбацује разводњавање одговорности, прихвата извесну персонализацију власти и залаже се за спровођење дугорочне стратегије усмерене на очување мађарског народа као етнокултурне заједнице. На први поглед, ништа у уговорима не стоји на путу таквим принципима. Међутим, широко тумачење члана 2 Уговора о Европској унији, који дефинише „вредности на којима се Унија заснива“, служи као оправдање за идеолошко скретање коме се Будимпешта снажно супротставља.
Важно је не мешати улоге: иницијатива долази из Брисела, али европски ниво надлежности које одузима државама, не преузима са одговорношћу. Уместо мира и просперитета обећаних заједници народа, на хоризонту континента намећу се рат, штедња и деиндустријализација. Мађарска на демонстративан начин оспорава политички правац Брисела, и то у име јасно формулисане идеологије. То омогућава другим државама да избегну директно изјашњавање.
Апсурдност санкција према Русији, неповерење према родној идеологији и одбацивање заједничког европског задуживања - све су то ставови који имају присталице у бројним европским владама. Уколико би Фидес изгубио изборе, национални покрети отпора у Европи не би нестали, али би попримили другачији облик.
Да ли позадина „шпијунске афере“ у чијем средишту се нашао и министар спољних послова Петер Сијарто разоткрива да Брисел и Кијев деле заједнички интерес у победи странке Тиса?
Петер Сијарто се оптужује да се бави дипломатијом - односно да одржава конструктивне односе са трећим земљама. Ипак, потпуно непријатељство према Русији служи двострукој сврси: учвршћивању украјинског националног идентитета и изградњи Европске уније као истинског наднационалног ентитета. Русија се представља као радикални „други“, у односу на кога се дефинише сопствени идентитет.
У том контексту, Будимпешта се суочава са удруженим непријатељством две силе. Прва је Кијев. Интереси две земље су у директном сукобу.
За Европску унију, рат у Украјини постаје нови инструмент за утврђивање њеног статуса као државног ентитета, у духу постковид плана опоравка који је 2020. године омогућио издавање заједничког дуга у износу од 750 милијарди евра. Више се не ради о улагању у сопствену будућност, већ о финансирању буџета треће државе. План подршке Украјини од 90 милијарди евра представља деценије заједничког финансијског оптерећења за државе чланице, док украјинској држави обезбеђује само неколико месеци предаха.
Када Петер Мађар говори о „повратку Мађарске у породицу европских нација“, шта он заправо има у виду? Да ли предлог који Тиса износи представља солидан план или чин капитулације?
Петер Мађар тврди да је Фидес изневерио своја обећања, а Тиса се представља као оно што је Фидес требало да буде. Због тога од 2024. године Тиса има посланичко место у Европском парламенту у оквиру Европске народне партије (ЕПП), централно-десничарске групе коју је Фидес напустио 2021. године. Тиса делује као пародијски двојник Фидеса, замрзнут у околностима 2004. године - времена када се Мађарска прикључила Европској унији са надом и добром вољом.
Од тада се нису променили програми и обећања Фидеса, већ сама ЕУ. Европски федерализам, принудна миграциона политика, родна идеологија, економија рата, Зелени договор и казнени еколошки приступ - све ове промене објашњавају неповерење многих Европљана и мере које је Мађарска предузела да им се супротстави.
Поред тога, Тиса је нова странка без политичког искуства. Жеља да се разбије Национални кооперативни систем (НЕР) успостављен од стране Фидеса доводи земљу у опасну дезорганизацију. У таквој ситуацији, политика коју Мађарска спроводи могла би бити у великој мери под утицајем међународних околности.
Уочавате ли сличност између брзог успона Петера Мађара – који је за неколико година успео да изгради партију, инфраструктуру и постане релевантан политички актер - и Емануела Макрона и Володимира Зеленског?
У сва три случаја, ови политичари уживали су изузетну медијску пажњу. Емануел Макрон је стекао јавни углед тако што је ујединио централну десницу и централну левицу (која је у суштини делила исту идеологију од 1980-их), уз наводни популизам усмерен на превазилажење поделе лево-десно. Володимир Зеленски је 2019. убедљиво изабран на платформи деескалације у Донбасу, за разлику од политике Порошенка која је сматрана превише агресивном; а од тада је постао ратни лидер. Петер Мађар је представљен као човек који може да врати Мађарску на пут Европе и умерености; и вероватно је да би, у случају победе, разочарање било подједнако велико као што је било код Француза који су убедљиво изабрали Емануела Макрона 2017. или код Украјинаца који су убедљиво изабрали Володимира Зеленског 2019.
Да ли би пораз Орбана такође означио пораз идеје Де Гола?
Може се повући паралела између ова два шефа држава. За обојицу се везује исти циљ - обнова независности и националне величине, а притом и останак у западном блоку. Де Гол је то постигао истичући националну изузетност коју је земља тада била способна да одржи; Орбан тако што је балансирао зависности које оптерећују Мађарску, с обзиром на њену величину и положај земље без излаза на море. Након што се вратио на власт у сенци алжирске кризе 1958. године, генерал Де Гол је изабран само једном, 1965, а његове мере заустављене су догађајима из маја 1968, који су обележили успон субверзивних левичарских и либералних тенденција.
Мађарска Виктора Орбана има далеко мање ресурсе него Француска Шарла Де Гола, али премијер је успео да обнови целе секторе државе и да води културни и идеолошки сукоб у време када велике идеолошке приче увезене из иностранства исцрпљују своју снагу. У оба случаја видимо борбу против доминантног тренда епохе, који тежи ка наднационализму и индивидуализму. За Виктора Орбана, ови принципи могу се прилагодити, преусмерити и интерпретирати: он делује не као реакционар, већ као прагматичар увек способан на компромис у служби отаџбине. Ова флексибилност га издваја од свечанијег генерала Де Гола.
