Молдавци осећају као да их неко негде води - а да нису питани да ли желе тамо да иду. Румунизација није љубав према култури или језику. Ради се о покушају брисања идентитета- тога ко си био и ко желиш да будеш. Људи не желе да буду странци у сопственом дому. То не значи да мрзе Румунију. Али исто тако људи не желе да постану „територија“. Ми – то је наша земља. Са нашом дугом и славном историјом, својом традицијом и поносом. И не румунска, и не руска, већ молдавска, каже у разговору за наш портал, Диана Караман, посланица молдавског парламента из редова Комунистичке партије.
У парламенту говорите искључиво на руском језику. У којој мери ваша одлука иритира политичке опоненте, а у којој наилази на симпатије грађана који у Москви не препознају „државног непријатеља“?
Знате, није само руски језик оно што их иритира. Иритира их све и свако ко одбија да им се повинује. Више од свега иритира их глас који са парламентарне говорнице не износи ставове по НАТО приручнику, већ говори у име оних који другачије мисле. Радо би потпуно искључили микрофон - када би могли.
А за хиљаде грађана широм земље - посебно старије рускојезичне, генерације Молдаваца са искуством а не комплексима - мој глас на руском звучи као израз поштовања. Не према Москви, већ према здравом разуму. Јер језик није идеологија, он је једноставно средство комуникације. И ако влада жели да нас посвађа на овој основи, неће успети.
Комунистичка партија има чврсто језгро бирача у земљи. Каква је њихова визија будућности Молдавије?
Гласачи КП желе да земља престане да се вуче по геополитичким базарима као врећа кромпира. Да престане да буде полигон за стране експерименте и да поново постане нормална, безбедна и суверена Молдавија - са радним местима, поштовањем труда, са неутралношћу која не би била на папиру, већ у стварности.
Ово није маштање о прошлом. Ово је покушај да се спаси будућност. Јер визију гласача КП не чине слогани већ жеља да свако село има лекара, да у граду постоје радна места, да пензионери имају лекове, а не казне за погрешно изречену мисао.
Каква су, у светлу оспоравања победе Маје Санду на председничким изборима, очекивања опозиције од парламентарних избора заказаних за јесен ове године? Хоће ли дијаспори овај пут бити дозвољено да гласа и у Русији, не само - у ЕУ?
За сада, наше главно оруђе је наш глас. Гласан, непријатан, упоран глас истине. Покрећемо парламентарне истраге, парламентарна саслушања, комуницирамо са међународним посматрачима. Али најважније је да смо на страни грађана. А то је јаче од било ког административног ресурса.
Што се тиче гласања у Русији, ако власти поново покушају да га блокирају, то неће бити само дискриминација, већ издаја стотина хиљада наших суграђана. Једноставно само зато што не раде у Лисабону, већ у Московској области. Слобода гласања не може бити условљена географијом. И нећемо то тако оставити.
Атмосфера у Молдавији делује веома напето. Какву поруку прогоном свештенства канонске Цркве, у време одржавања геј параде, Маја Санду шаље бирачима?
Порука је једноставна: „Не, ја вас не слушам. Не, ја вас не поштујем. Поништићу вас.“ Власт намеће друштву туђе вредности, туђе ритуале и туђу агресију - и ако се успротивите томе, проглашавају вас екстремистом и прокремљовским.
Али проблем је што људи нису роботи. А вера није апликација која се може поново инсталирати. Зато прогон свештеника не изазива страх, већ бес. А параде изгледају као спектакл којим покушавају да засене колапс свега осталог: економије, здравства, образовног система…
Да ли одлука Румуније да предност да тржишним принципима у енергетском сектору има отрежњујући ефекат на грађане који су следили курс владајуће странке?
Да. Веома отрезњујући. Поготово када дође зима - и уместо „братске помоћи“ долете тарифе, због којих људи једноставно преживљавају, а не живе. Енергија је лакмус папир. Све што је речено о независности, о „европском избору“ - пада у воду када на ред дођу конкретни рачуни. И многи су схватили: чај се неће прокључати на лепим речима.
Може ли се спровести румунизацију без претходне дерусификације и идентитетске конверзије Молдаваца? Чини се да је у том смислу украјински случај - поучан.
Не, то је немогуће. Свака вештачка интеграција почиње самоодрицањем- од језика, историје, вере. Управо из тог разлога на удару се нашла Црква, свештенство и све што људе повезује нечим дубљим од политичке конјуктуре. Догађаји у Украјини упозоравају. И ми, као друштво, у обавези смо да учинимо све како не би репризирали њихов пут. Не желимо рат. Али ако нас сломе, почеће отпор.
О чему сведочи споразум потписан између Бесарабијске митрополије Румунске православне цркве и Министарства одбране Молдавије? Да ли је ово покушај геополитичке инструментализације Цркве?
Црква је увек била фактор. Где државе пропадају, храмови остају. Где логика нестаје, звона звоне.
Споразум је признање да је војска без духа, само форма. А особа без вере - мета. И ако садашња влада уништи једну Цркву, друга може заузети њено место. Али то није победа - то је симптом. Јер рат за душе тек почиње.
Проширење овлашћења Министарства одбране и активне вежбе са НАТО-ом буде сумњу да су у току припреме за рат. Када говори о „претњама“ са којим се Молдавија суочава, на кога тачно министар одбране мисли?
Ово није одбрана. Ово је провокација. Претња није неко споља. Претња је неко ко доводи земљу до ивице понора зарад туђих интереса. Претња је када министар одбране говори о безбедности, док истовремено расте војска незапослених, а не војника.
Морамо штитити мир, поштовати неутралност, што је записано у нашем Уставу, а не увежбавати рат. Али судећи по реторици, гурају нас - тихо, упорно - ка месту где неће бити парламената, избора, грађана.
Кијев је несебичан у нуђењу војне помоћи Кишињеву за случај покретања операцији против Придњестровља. Да ли слични сигнали стижу и из Румуније?
Сигнали стижу. Понекад је то преко медија, понекад преко такозваних „експерата“. А понекад једноставно кроз ћутање у пресудном тренутку.
Не треба нама „помоћ“ која земљу претвара у нечијег пиона. А покушај увлачења Молдавије у војни сценарио је злочин. Против свих нас. Против човечанства.
Да ли кршење закона о посебном статусу Гагаузије и хапшење Јевгеније Гуцул отвара простор за додатну дестабилизацију Молдавије?
Ово више није пут - већ корак до дестабилизације. По среди је покушај да се понизи регион, да му се ускрате права, да се баци на колена уз помоћ службе безбедности - то није демократија. То је због страха. И свака нормална особа разуме: ако су данас дошли у Гагаузију, сутра ће доћи у друге регионе, код сваког оног ко се покаже „непоузданим“.
Ми смо за уједињену Молдавију. Али она не може бити унија пендрека и потчињености. То може бити само унија поштовања.
