Европа је била и јесте више од ЕУ, Европа је оно што сви ми правимо од нашег великог простора, а будућност Европе је темељно условљена: Европа може постати заједнички обликовани заштитни простор за аутохтоне Европљане – или, као трансатлантска „Европа ЕУ“, њен постепени пад кроз примат отворених граница, отворених друштава, отворених тржишта... следствено кроз вечну везаност за „западне“ вредности, каже у разговору за наш портал један од најзанимљивијих и провокативнијих гласова „нове деснице“ у Немачкој, научни сарадник АфД у Бундестагу и аутор више књига и студија које су заинтригирале светску читалачку публику.
Поштовани г. Кајзер, Ваша последња књига носи наслов Конвергенција криза. Шта под тим подразумевате? О каквим кризама се може говорити?
Толико кризе још никада није било у Немачкој. Другим речима: никада у историји Савезне Републике Немачке није било толико приметне кризе. Наравно: кризе као посебне ситуације које нарушавају уобичајену рутину „нормалности“ одувек су постојале у Савезној Републици Немачкој; било да је то економска рецесија 1966. године, нафтна криза 1973. или касније кризе након поновног уједињења све до кризе консолидације 1993. Оно што је ново је, с једне стране, смањивање временског одстојања између таквих криза, а с друге стране, интензитет којим се кризе одвијају и постају приметне у већим деловима друштва. Најкасније од 2007, и избијања светске финансијске кризе, „криза“ је немачки програм. Године 2010. године уследио је врхунац финансијске кризе у еврозони, 2015. је изостанак затварања граница довео до мигрантске кризе нове врсте, која траје до данас и још се заоштрава, 2020. је почела криза Ковид19, 2022. најпре је ескалирала украјинска криза, затим енергетска и криза снабдевања, гарнирана инфлационом кризом која је без преседана у историји Савезне Републике Немачке. Ниједна од поменутих криза није решена. Свака од ових криза наставља да делује данас и у будућности, иако са различитим степеном дејства. Појединачне кризе које би изоловане једне од друге потенцијално биле решиве се заоштавају, стварају нове кризе (такође и због неадекватних покушаја владајућих странака „семафор“ коалиције да их реше), које постају све интензивније; укрштају се, конвергирају.
У склопу с тим, шта би могао бити одговор десних, конзервативних или патриотских снага на конвергенцију криза? Шта би били први задаци деснице у данашњем положају?
Уколико опозиција успе да „политизује” конвергенцију криза, односно да је повеже са јасним сопственим позицијама и приступима решењу, да означи противника као одговорног и да то изнесе и изван свог резонантног простора, тренутни положај се може искористити за одрживо организовање и мобилизацију. На тај начин кризе могу имати активирајуће дејство на сопствене патриотске односе, чак и ако се они општедруштвено налазе у мањинској позицији. Ипак, не може се искључити ни супротно, пасивизирајуће-демотивишуће дејство; и овде је присутна отвореност исхода кризе која увек постоји. Прекретница у којој односи почињу да раде у нашем смислу се не може „планирати” јер постоји превише варијабли које утичу на ситуацију. Али дефинитивно се мора радити на томе. То је тренутно задатак деснице: образовање, преношење знања, организација.
Након Другог светског рата у Немачкој важи да је конзервативизам подразумева „политику без пожељних слика“ (Ханс Миленфелд). Ипак, Ви се залажете за нову конзервативну теорију. Зашто мислите да је десници неопходна теоријски рад?
Пожељне слике су есенцијалне: нико не скаче у ватру за мале циљеве, као што је знао још Фридрих Науман, за разлику од Ханса Михленфелда. Наравно, идеалне слике морају бити уграђене у одрживу стратегију која развија и реално лоцира краткорочне и дугорочне циљеве. За ово је неопходна блиска повезаност теорије и праксе. Јер обе утичу једна на другу, исправљају се, инспиришу се и подједнако су незаменљиве. За одрживу политичку праксу потребна је кохерентна теорија као основа; са теоријске основе се затим могу предузети конкретна практична извођења. Антонио Грамши је одлично сажео ову улогу у обликовању политике која је везана за „схватање света“ како га је он назвао, односно „поглед на свет“ како га ми зовемо: „Политичар у акцији је стваралац; али он не ствара ни из чега“.
Управо због тога, имајући на уму Грамшија, потребно је негодовати увек када се о теорији говори као о „допуни“ праксе. То не одговара њеном карактеру. Уколико се теоријски рад схвати не као интелектуално самоспашавање, ескапизам или теорија-ради-саме-себе, већ као елементарна лансирна платформа за конкретан политички покрет, приближава се интегралном схватању политике, које тежи ка „органском јединству између теорије и праксе, између интелектуалних слојева и масе“ (Грамши). Задатак за интелектуално или духовно активне људе унутар патриотског миљеа СР Немачке се намеће аутоматски. Мора се радити о томе да се разраде и учине „кохерентним“ „принципи и проблеми“ које „ове масе својом практичном делатношћу“ износе. Само на тај начин индивидуални и групни актери могу да образују „културни и друштвени блок” (наравно: опет Грамши), који ће бити неопходан за опстанак у борби за хегемонију са супротстављеним блоковима.
Шта би била главна обележја те нове десне теорије?
Параметре породице, народа, заједнице треба посматрати као необориве фундаменте теорије везане за праксу, као носеће стубове за најважнији референтни пар – солидарност и идентитет. Овоме се додаје и држава као идеја. Према истинској теорији „нове деснице“, она не делује само као „мудра установа за заштиту јединки једних од других“ (Фридрих Ниче), и превазилази сврху „рационално организованог самоодржања“ (Арнолд Гелен ) једног народа. Држава је у овом контексту – или боље: требало би да буде – витални гарант поретка заједнице који је заснован на идентитету и солидарности уколико он жели да опстане у наредним деценијама. Теорија нове деснице мора да обезбеди градивне блокове за политику везану за идеје у пракси, која се односи на идентитет као политичку референтну тачку за идеју „ми“. Да би се то постигло, мора се поново измерити терен и увести ред у ствари: шта чини идентитет и солидарност, зашто ова два аксиома ка народу оријентисане политике нераздвојиво припадају заједно? Осим тога: у којој мери је држава потенцијални гарант ових стубова и који су економски и политички разлози зашто она данас не испуњава овај задатак? Ово су нека од главних питања теорије нове деснице на која се мора одговорити у складу са временом.
Ово се, уосталом, можете то свести на следећи низ: идентитет је предуслов солидарности; солидарност међу једнакима је гарант стабилног поретка; стабилан поредак може да обезбеди само држава која је способна да делује и оријентисана је на добробит народа. Теорија (или поглед на свет) која ове максиме узима за срж свог бића може бити само солидаристички патриотизам. Али на то ћемо доћи касније.
Према Вашем мишљењу, нова десница не треба да се концентрише само на национални ниво и националну државу, већ да делује у европским оквирима. Ипак, Ви сте против ЕУ. Шта је тачно Ваша позиција?
„Кључ за стварну и фундаменталну обнову нашег друштва“, како то описује антички историчар Давид Енгелс, „не лежи на националном нивоу, већ на европском нивоу“. То је гледано из шире перспективе и à la longue тачно.
Европска унија (ЕУ) утиче на све области наших живота: око 70 одсто свих закона који се доносе у државама чланицама иницирају се на нивоу ЕУ. Најкасније ступањем на снагу Лисабонског уговора 2009. године је законодавни процес „европеизован“ и грађани Будимпеште морају му се потчинити исто колико и они у Берлину, Бечу или Прагу. Ако политичка снага – на пример политичка десница – овде напада на национално ускогрудан начин не проналазећи сопствене поуздане и светоназорно у извесној мери конгруентне партнере на европском нивоу, осуђена је на реалполитичку неделотворност.
Међутим, у обзир треба узети и метаполитички свет. Културна развића и промене не заустављају се на националним границама, као уосталом ни интелектуални и идејно-политички процеси. Свако ко цени свој народ и своју нацију и жели да сачува њене посебности, то може делотворно постићи само онда ако је у стању да формира одрживе савезе са оним актерима који такође раде за народ и нацију у својој земљи. Овом нивоу политичког ума додаје се и емоционална компонента позитивног европејства. За њега Европа извесно неће бити дефинисана границама ЕУ. Напротив, позитивно европејство је свесно да срце Европе куца у Београду, Ослу и Берну, једнако као и у главним градовима земаља чланица ЕУ.
Сада се само од себе поставља питање граница Европе. Генерал Де Гол је мислио да се Европа простире до Владивостока. Какво је Ваше мишљење?
Овде могу да будем краћи: мислим да Русија представља самостални велики простор са ким наш велики простор Европе дели припадност евроазијском свету и стога би требало да конструктивно сарађује. Дакле, што се тиче граница: мислим да би уједињена Европа од Лисабона до Владивостика превазилазила праву европску димензију.
Шта би онда могао бити одговор нове европске деснице на питање Украјине, Косова или Републике Српске?
У идеалтипској (!) Европи Украјина би била, на пример, била нека врста простора премошћавања између европског дела Евроазије и руског дела Евроазије. Прелазни простор разумевања, културног прелаза између оба света. Али морамо да радимо са оним што имамо, а то значи: Украјина данас постаје полазно тло Запада за спровођење својих принципа чак и на дубоком истоку Европе. Косово је такође ЕУ-САД конструкт, односно такође западни, а Република Српска је реликт распада југословенске државе и ратова.
У идеалтипској Европи (регион – нација – Европа, троструки принцип позитивног европејства), супротстављени интереси супротстављених народа би морали бити узети у обзир и, у најбољем случају, „модерирани“ са арбитражног места. Међутим, пошто би националне границе у најбољем случају требало да се поклапају са државним, било би, на пример, извесно спајање српских територија.
Ви такође држите да је социјално питање поново актуелно у Немачкој. Зашто?
Немачки социолог Фердинанд Тенис разумео је социјално питање као „миран суживот и сарадњу између слојева, сталежа и класа народа који су према својим привредним условима живота, својим животним навикама и погледима на живот међусобно далеко удаљени”. Тенис је додао да ово прапитање о природи и конституцији постојања заједнице, о „социјалном животу“, лежи у основи привредног, али и политичког као и интелектуалног живота. Све ово је повезано. Социјално питање је стога разгранато и стално кључно питање: Како желимо да живимо? И: Како настаје равнотежа која треба да обезбеди социјални мир? Ниједно питање не може бити актуелније!
То је питање, како желимо да живимо, под каквим друштвеним околностима, у каквим економским и политичким оквирним условима, па чак и са каквим жељеним државним интервенцијама у „слободу појединца“ – јер је безбедност у свакодневном животу са „крајем сваке безбедности” (Винфрид Мартини) постала социјално питање – је елементарно. Према Тенисовој констатацији да се социјално питање тиче привредног, политичког и интелектуалног питања, оно на сва три поља опет поставља следећа питања која се само ретко могу разматрати изоловано, већ најчешће заједно, при чему се то због тренутне симбиотске везе између привреде и политике у садашњем положају заоштрава.
Посебно у времену каква је немачка садашњица, у коме се деценијама повећава јаз између богатих и сиромашних, а половина становништва у СР Немачкој не поседује никакву нето вредност, у коме средња класа, која је традиционално снажно укорењена и присутна у овој земљи, атрофира и доживљава деиндустријализацију, у коме се „нормални радни односи“ деградирају на „нефлексибилан“ застарели модел, дочим је експлозија броја „атипичних“, дакле несигурних, нестабилних радних односа схваћен као квази-природан развој у коме се шири растућа немогућност планирања професионалног живота, у коме четири од пет Немаца страхују од даље поделе друштва – каква год она била – у коме постојећи значајни добици у просперитету иду малобројним слојевима, док нормалан грађанин може мање да опази добитке, а више издатке и губитке, у коме су, како показује Тома Пикети, односи богатства и прихода исто толико различити као што су били пре прекретнице 1914, а капитална рента је стално изнад стопа раста, у коме се суживот свих Немаца све снажније развија у значајно различите реалности, посебно по питањима стамбених услова, укључујући бекство од заједнице материјализовано у затвореним заједницама с једне стране и у опадању квалитета живота због гетоизација и потискивања слојева са ниским примањима с друге стране, у коме се морају изнова постављати истинска социјална питања као што је оно о стварању профита од кога и за кога, као и улога и расподела поседа и имовине, у коме располагање капиталом (било финансијским, индустријским, некретнинама, итд.) више него икад одлучује о томе да ли нација према споља или нека политичка група према унутра може способна да делује и независна, у коме растуће социјалне неправде и расцепи сударају са националним и идентитетским проблемима као што су масовна миграција и губитак идентитета… у једној таквој садашњости не мислим да је социјално питање поново актуелно, него је оно несумњиво такво.
У овом контексту се залажете за солидаристички патриотизам. Како бисте објаснили овај појам?
Као смислени пар појмова, солидаристички патриотизам садржи два најважнија пола радно способне политичке деснице: солидарност као уклапање у социјално дешавање за које се сноси одговорност као део заједнице која окружује појединца, изведена из латинског корена речи „солидус“ (чврст, цео) у смислу посвећености целини. Уз то долази патриотизам као став оријентисан ка општем добру, приврженост сопственом, што се жели одбранити и сачувати. Оба облика зависе један од другог: „Без духа заједнице нема општег добра. Без солидарности грађана, не може бити гаранција за републиканску слободу. Без патриотизма нема патрије.“ (Фолкер Кроненберг)
Разбијено: ко као појединац не цени ширу целину, своју домовину, своју отаџбину, а можда и надређену заједницу народа Европе, неће осећати никакву међусобну одговорност за њихове припаднике, већ ће познавати само Ја или хибридне делимичне и заменске идентитете. Међутим тако се нарочито у несигурним деценијама никаква држава не може начинити која је нужна да би се припремило за оно што предстоји. Солидаристички патриотизам је понуда рационално и ка заједничком добру оријентисаним снагама са свих страна политичке географије. Он уклања контрадикторности и не меша се у битке, раздвајања и наизглед непремостиве препреке јучерашњице. Он интегрише као „десни“ приступ и (наводне и стварне) „леве“ елементе, где то се то чини нужним и неизбежним. Јер само „начину мишљења који одобрава синтезу између то двоје и који ју је у себи спровео јесу доступни они проблеми које ће нам будућност поставити, а од којих садашњост очајава“, као што је конзервативни револуционар Ханс Церер безвремено показао у једном централном кључном есеју.
Амбициозно сажето: солидаристички патриотизам је очигледан, према животној нормалности оријентисан и доследан одговор на социјално питање у Немачкој, политичка теорија земљачке пристрасности у временима вечне кризе. Недавно се либерални часопис Cicero плашио стапања солидаристичке социјалне и привредне политике са десном миграционом и друштвеном политиком. Ово је описано као „победничка формула” за коју се надало да је „десница” неће активирати. Сад, солидаристички патриотизам је управо то: победничка формула против juste milieu и његових принципа.
Верујете ли да странке попут АфД-а у Немачкој могу формулисати истинску алтернативу?
Још 2014. било је незамисливо оно што је данас стварно: АфД као марка је етаблирана, активирала је више од шест милиона бирача на изборима за ЕУ у јуну, у источној Немачкој је највећа народна партија (мерено одобравањем бирача), она је важан мотор патриотског табора!
Али као изборна и окупљајућа странка политичке деснице у Немачкој, АфД је управо то: изборна и окупљајућа странка која мора да испуни свој задатак – ништа више и ништа мање. Претеране наде нису умесне. Ханс-Дитрих Зандер је једном у Staatsbriefen дао безвременски одговор на безвременско питање: „Шта се заиста може научити у десној парламентарној странци? Самопромоција, како избоксовати конкуренте са позиција и бенефиција и оборити их – ово су доминантни обрасци деловања у партијама. Бољи Немац ће бити остављен у гардероби.”
Ову фундаменталну критику природе десних странка у Немачкој треба имати на уму, као и гвоздени закон олигархије Роберта Михелса. Па ипак: АфД такође окупља и многе изузетно способне главе, она мобилише омладину, нуди перспективе и проширује резонантне просторе за патриотску политику. Она у многим регионима ради одличан просветни и опозициони посао.
Укратко: АфД је најуспешнији патриотски страначки пројекат у историји Савезне Републике Немачке, али њен даљи развој остаје отворен. Добре силе се морају ојачати, а има их много. Ако ово успе, АфД ће моћи да игра најважнију улогу у ширем патриотском процесу.
