Кристина Андерсон је посланица у Европском парламенту из редова десничарске, антиглобалистичке партије Алтернатива за Немачку (АфД), позната по отвореној критици бирократије ЕУ, глобализма и онога што види као постепено увођење ауторитаризма у западне демократије. Од када је ушла у Европски парламент 2019. године, постала је један од најватренијих гласова унутар AфД-а, често се супротстављајући доминантним наративима око миграција, грађанских слобода и мера током пандемије.
У овом свеобухватном интервјуу, Кристина Андерсон оштро критикује политички правац у којем се креће Немачка, упозоравајући на мрачан заокрет ка ауторитаризму. Верна свом стилу, ова гласна и оштра посланица AфД-а упире прст у одлазећу министарку унутрашњих послова Ненси Фезер, оптужујући је за систематско урушавање грађанских слобода док, како каже, обмањује јавност у вези са размере илегалне миграције. Андерсонова се осврће на низ горућих питања - од неконтролисаног ширења овлашћења државе, цензуре, ауторитаризма током пандемије, до све веће претње слободи медија и говора. Она такође осуђује сарадњу ЦДУ са радикално левичарским, глобалистичким социјалдемократама, брани растућу популарност AфД-а упркос покушајима све више дискредитованог естаблишмента да је маргинализује, и упозорава на шире кретање ЕУ ка централизованој, неодговорној власти.
Ненси Фезер, одлазећа немачка савезна министарка унутрашњих послова - коју многи виде као радикалну левичарку која је, током свог мандата, можда више него иједан њен претходник, подривала безбедност и слободу земље - недавно је изјавила да је „семафор“ коалиција значајно смањила илегалну миграцију, указујући на благо повећање броја депортација и мањи број захтева за азил. Многи њену изјаву сматрају неусаглашеном са реалношћу и увредљивом за забринуту јавност. Како тумачите њене наводе?
Апсолутно сте у праву. Искрено, то је невероватно - опсег мера које је Фезерова спровела је запањујући. А сада је ту и последњи скандал који је избио управо јуче: новинар из „Дојчланд Куријера“ осуђен је за клевету због мима који је објавио. Шта се догодило? Објавио је мим на коме она држи таблу на којој пише: „Мрзим слободу говора“. Она га је тужила, и суд га је осудио на седам месеци затвора, условно. Али и поред тога - то је шокантно. Заиста јесте.
У сваком случају, то је само један од многих примера које смо видели у последњих неколико месеци, па чак и година. Узмите, на пример, случај од прошле године који укључује министра економије Роберта Хабека. Неко је објавио мим са силуетом његове главе поред бренда козметике за косу, са натписом „Шваб, Ковид“, што је, у суштини, значило „идиот“. Полиција је у шест ујутру дошла на врата тог човека, претресла му кућу, одузела му телефон, компјутер - све. То је просто лудо. Дакле, да, мислим да с правом можемо рећи да данас у Немачкој више не живимо у правој демократији.
Поред тога, Фезерова је напала полицију, спровела чистке наводних „десничарских екстремиста“ у државној служби и вршила притисак на медије. Како објашњавате њену способност да спроведе тако обимну агенду без већег политичког отпора?
Па, у праву сте - оно што влада ради је као со на рану. Тренутно у Немачкој, сведочимо просечно двема бруталним групним силовањима сваког дана. И не говоримо овде о мањим нападима - реч је о женама које бивају зверски претучене, са поломљеним лобањама, разбијеним вилицама - нападима након којих једва остају живе. А то чак не укључује силовања која почини појединац.
Поврх свега, сада се суочавамо са насумичним нападима ножем - на сатном нивоу. Више не говоримо о дневним инцидентима — дешава се 13, 14, па чак и 15 таквих убода ножем широм Немачке сваки дан. Ипак, ако се усудите да о томе јавно проговорите, одмах вас прогласе исламофобом или десничарским екстремистом. Чим критикујете оно што се дешава, те етикете вам се залепе.
Још горе, критика владе се сада третира као „делегитимизација државе“. То значи да вас и само изражавање неслагања може довести под радар домаће обавештајне службе, као да покушавате да срушите власт. Али у било којој правој демократији, држање лидера одговорним - критиковање њихових поступака - није само право, већ и обавеза. Утишавање те критике прелази границу ка ауторитаризму, а управо тамо ми идемо.
Разумем да међу старим странкама - СПД, Зеленима, ЦДУ-ом - свакако има и лоших актера, али сигурно постоје и добронамерни појединци међу њима. Морају видети куда води овај тренутни курс немачке државе. Па зашто не проговоре? То би било у њиховом интересу - а још више у интересу њихове деце. Да ли је у питању недостатак храбрости или просто неспособност за саморефлексију?
За мене, то је права загонетка. У Немачкој смо из прве руке искусили тоталитаризам - под нацистима 1930-их и у Источној Немачкој под ГДР-ом. Ако је ико у стању да препозна знаке тоталитаризма, онда су то Немци. Али, нажалост, они то сада не виде. Данас изгледа да им је то прихватљиво - јер то раде „добри момци“. Али ту лежи проблем: то никада не сме бити прихватљиво.
Опасност не лежи у самим политикама или намерама иза њих, већ у методама којима се ти циљеви постижу. На пример, окончати глад у свету је племенит циљ - ко то не би желео? Али право питање је: како то планирате да остварите? Проблем настаје онда када пут ка том циљу укључује угњетавање или кршење основних права. Ту морамо повући линију. И најбоље намере могу кренути у погрешном правцу ако се спроводе ауторитарним средствима. Подсећам на чувене Камијеве речи: „Добробит народа је изговор тирана.“
Како видите тренутну политичку ситуацију, посебно у светлу обећања које дају лидери странака и сталних покушаја да се ваша партија прикаже као нека неонацистичка организација у очима немачке јавности?
Ствар је у томе да су дали све од себе да то постигну - али не успевају. На последњим изборима постигли смо 20% по први пут, а сада се у анкетама крећемо између 20 и 24%. Сада смо изједначени са Хришћанским демократама, који су некад били главна конзервативна странка у Немачкој. Лично сам гласала за њих од кад сам напунила 18, све до 2005. године.
На овим изборима, лидер партије је рекао све што је требало - људи су му веровали, мислећи да ће донети промене. И као резултат, добио је око 27–28% гласова. Али већ првог дана након избора, прекршио је своје најважније обећање - да ће затворити границе, што је био главни адут његове кампање.
Кампању је водио обећавајући буџетску дисциплину - без нових задуживања. Победио је и био први. Али сутрадан после избора изјавио је: „Нико никад није обећао затварање граница.” Људи су остали збуњени, размишљајући: „Чекај, шта?“ Та стална реторика да је моја партија „зло“ - као да желимо да укинемо демократију - потпуно је апсурдна. Људи почињу да схватају то.
Суштина је у овоме: када смо основали AфД у марту 2013. - значи пре отприлике 12 година - све на шта смо упозоравали се обистинило. Нисмо ширили страх ни измишљали. Јасно смо објаснили: ако се деси ово, уследиће то. Ако се деси оно, последица ће бити ово. И управо то се и догодило. Сада људи почињу да отварају очи.
Оно што су покушавали више не функционише. А поврх тога, стално етикетирање моје партије као неонацистичке - понављајући то у готово свакој реченици - није само погрешно, већ је и гнусно умањивање ужаса које су нацисти нанели човечанству. То је оно што они раде.
ЦДУ, након ванредних савезних избора на којима је победила, доживела је нагли пад подршке. Анкетари истичу да ниједна победничка странка у Немачкој није доживела тако брз губитак поверења између избора и формирања владе. Неке кључне фигуре унутар ЦДУ-а јавно су изразиле противљење плану Фридриха Мерца да формира коалицију са левичарско-либералним СПД-ом, што је до сада било незамисливо. Шта мислите о томе?
Тзв. „будући канцелар“ - тако ћу га звати - изгубио је поверење јавности чак и пре него што је влада уопште формирана. То је почело одмах после избора, када је изјавио: „Нико није говорио о затварању граница,“ иако је управо то била главна тачка његове кампање. Зато сада губи подршку великог броја бирача у Немачкој који су још једном поверовали: „Овога пута можемо веровати овом човеку и његовој странци.“ А сада су потпуно разочарани.
Штавише, многи чланови Хришћанских демократа су бесни. Сећају се изборне кампање усред зиме, када је у Немачкој било веома хладно. Активисти су стајали на улицама, делили флајере и држали штандове на температурама далеко испод нуле. Радили су то јер су веровали у Фридриха Мерца и надали се да ће он коначно донети суштинске промене у Немачкој. Сада се осећају издано, јер схватају да то није био случај.
Разумљиво је да су огорчени - и искрено, с правом. Скоро никада се не дешава да будући канцелар изгуби сав кредибилитет пре него што је влада и формирана.
Један од регионалних лидера ЦДУ-а рекао је Мерцу да се чланови странке више не осећају адекватно заступљено и разматрају напуштање партије. Да ли мислите да је та претња озбиљна?
Да - и већ се дешава. Чланови странке масовно напуштају ЦДУ, а још више ће их следити. Али суштина је проста: Мерц је будала. Јасно је ставио до знања током кампање да не жели чак ни да разговара са AфД-ом, иако анкете показују да су управо Хришћански демократи и AфД две најјаче странке. Искључујући било какав разговор са нама, он је у суштини поручио свим осталим странкама: „Можете ме уценити и ја ћу морати да попустим.“ Чини се да је то једино обећање које намерава да испуни. Шта је мислио? Искрено, немам појма. Делује као да уопште није било размишљања иза тога.
Како видите развој ситуације? Објавом да ЦДУ под било којим условима неће формирати центар-десну коалицију са AфД-ом, Мерц и руководство ЦДУ-а су себе практично заглавили и дали Социјалдемократама огромну предност.
Да, сами су себе заглавили. Мерц је урадио исто, и делује као да уопште не схвата шта је урадио. Алис Вајдел, једна од лидерки наше странке, говорила је Мерцу током целе кампање: „Морате објаснити грађанима како планирате да спроведете све те политике заједно са Социјалдемократама и Зеленима. То је немогуће. Па како онда мислите да то урадите?“ Наравно, није имао никакав одговор.
Људи се осећају потпуно издано. На крају, шта год да је Мерц обећао, неће моћи да испуни. Не само да неће испунити своја обећања, већ ће бити принуђен да спроводи све што Социјалдемократе захтевају. То је, у суштини, ситуација у којој они могу да траже шта год пожеле, а он ће морати да попусти - у супротном, неће остати канцелар.
Поменули сте у нашем кратком разговору пре интервјуа да сте чули да немачка влада разматра укидање Закона о слободи приступа информацијама. Можете ли нам рећи нешто више о томе?
Да, заиста се расправља о укидању Закона о слободи приступа информацијама у Немачкој. Можете ли да верујете? И да, то је сличан закон као у САД - представља основно демократско средство које грађанима омогућава да траже информације од власти како би се обезбедила транспарентност и одговорност.
Шта је покренуло ту расправу? Па, непосредно пре избора, Хришћански демократи су постали мета Антифе јер су поднели закон који ограничава имиграцију - они су то назвали мерама против онога што виде као „инвазију“. То се десило усред изборне кампање. Уследиле су масовне демонстрације, вандализам и жесток отпор, посебно усмерен против Фридриха Мерца и ЦДУ-а.
У том контексту, ЦДУ је имао „дрскост“ да постави питања влади, као што су: Ко су те НВО организације? Како се финансирају? Само постављање тих питања третирано је као да су „отворили капије пакла“. Одговор је био бруталан.
И током коалиционих преговора, воде се озбиљне расправе о укидању целог Закона о слободи информација. Али тај закон је суштински важан - то је основно право. Без њега, како ће грађани држати владу одговорном? Ако више не смемо да питамо: „Зашто је ово урађено? Ко је донео ову одлуку? Какво је било образложење?“ - онда транспарентност нестаје.
Један кључан пример зашто је то важно догодио се прошле године. Министарство здравља је тврдило да је Роберт Кох институт — наш еквивалент CDC-у — поступао независно и да су мере током пандемије биле засноване искључиво на науци. Али када су грађани добили увид у записнике са састанака преко Закона о слободи приступа информацијама, откривено је да је истина била потпуно супротна. Влада је већ унапред донела одлуку о рестрикцијама и онда вршила притисак на Институт да те мере оправда научним основама.
Ако изгубимо приступ таквим информацијама, како ће јавност икада сазнати када влада делује у лошој намери или служи интересима који нису у интересу народа?
Изјавили сте да ће такозвана „вакцинациона кампања“ против COVID-19 ући у медицинске уџбенике као највећи медицински скандал у историји и највећи злочин против човечанства. Зашто то мислите?
Да - само погледајте докле су отишли. То није било ограничено на једну земљу или неколико њих; владе широм света, посебно у западним демократијама, поступале су у потпуној координацији. И важно је што наглашавам „западне демократије“: од Кине или Северне Кореје нисам ни очекивала да ће поштовати основна права и демократске принципе - они су већ тоталитарни режими. Али очекивала сам од демократских земаља да остану верне тим принципима. Уместо тога, савршено су се ускладиле, користиле исте поруке, исте стратегије, исте мере.
Баш ту је напад и морао да се деси - на сам демократски процес. Избори, систем провера и равнотеже, права грађана - све то представља препреку када покушавате да централизујете власт или изградите глобалну управљачку структуру. Зато су ти принципи морали бити подривени. А степен до ког су били спремни да иду је запањујући.
Свуда су коришћени исти слогани: „Остани код куће“, „Нико није безбедан док сви нису безбедни“, „Зараза престаје с тобом“, „Без вакцине нема посла“, „Изградимо боље изнова“. Као да су све владе и институције читале из истог сценарија.
А све је то рађено у циљу промоције mRNA ињекција - које ја ни не зовем вакцинама, јер не испуњавају традиционалну дефиницију. Те ињекције нису биле ни безбедне ни ефикасне, а што је најгоре - они су то знали.
Знали су истину пре него што су то наметнули јавности. Ињекције mRNA су тестиране на мајмунима, и чак је тада било очигледно да не спречавају пренос инфекције. Ипак, представљали су их као да спречавају - отворена и јасна лаж.
Јанин Смол, потпредседница компаније Фајзер, сведочила је пред комитетом ЕУ за COVID и директно је питана да ли је mRNA ињекција тестирана у смислу спречавања инфекције и преноса. Њен одговор? Не, никада то нисмо тестирали. Дакле, од самог почетка се лагало. А на основу те лажи, људи су били изопштени, стигматизовани и присиљавани. Претили су им губитком посла. Порука је била јасна: ако не примиш убризгавање, угрожаваш друге - буквално убијаш људе.
То је оно што су нам говорили. Само зато што смо одбили ињекцију, означавали су нас као убице. То је постало оправдање за закључавања и рестрикције. Сетите се фразе: „пандемија невакцинисаних“? Такво нешто није постојало. Тај наратив је постојао искључиво да би се извршио огроман притисак на оне који су одлучили да не приме mRNA ињекцију. Циљ је био да се изолују и приморају на послушност.
И управо зато остајем при својој изјави: ово ће ући у историју као највећи злочин икада почињен против човечанства - на глобалном нивоу.
Оно што се догодило у том периоду представља велику промену парадигме. Најопасније је то што се последице и даље осећају. Основна права су редефинисана као привилегије - нешто што влада може да вам да или одузме у зависности од вашег понашања. То је и даље тако. Ово није завршено.
И, искрено, ко зна шта ће покушати следеће? Та неизвесност је застрашујућа. На пример, у Немачкој су променили закон који се односи на заразне болести - и те измене су и даље на снази. Власти и даље имају законско овлашћење да нас поново закључају.
И да, научили су нешто из COVID-а. У једном тренутку, није нам било дозвољено да се крећемо даље од радијуса од 15 километара од својих домова. Верујте ми, желели су да тај радијус буде још мањи - али инфраструктура за спровођење тога тада још није постојала. Сада је граде.
И то је оно што заиста стоји иза такозваних „петнаестоминутних градова“. Они нису ту ради ваше удобности или да вам побољшају квалитет живота. Реч је о контроли. О могућности да вас следећи пут закључају још ефикасније. Није реч о спасавању планете. Није реч о јавном здрављу. Права сврха је - тотална контрола.
Ако смем нешто да додам, управо је то разлог због којег расте притисак да се Светској здравственој организацији (СЗО) доделе управљачка овлашћења. Прави разлог је да се демократијама и изабраним политичарима омогући „прикривено избегавање одговорности“.
Током COVID-а су схватили једну ствар: колико год да су желели да уведу још оштрије мере, били су ограничени - јер у демократији, ако политичар предалеко оде, ризикује да не буде поново изабран. Дакле, решење? Пренети овлашћења на неизабрано тело попут СЗО. На тај начин, када се уведу строге мере - закључавања, обавезне вакцинације или нешто треће - они могу рећи: „Еј, нисмо ми. Наше руке су везане. Одлуку је донела СЗО.“
То је једини разлог због кога се гурају та овлашћења за СЗО. Не ради се о здрављу - већ о контроли путем делегирања. И да, подмукло је. Али је истовремено и изузетно паметно. Ови људи тачно знају шта раде.
У последњих неколико месеци, Европска унија је направила оштар заокрет ка ауторитаризму, што изазива озбиљну забринутост у вези са стањем демократије унутар блока. Прошле јесени, након што је Калин Ђорђеску неочекивано победио на председничким изборима у Румунији, уставни суд је поништио резултат, а изборна комисија му је потом забранила учешће у поновљеном гласању. Недавно је и Марин Ле Пен избачена из председничке трке у Француској за 2027. због осуде за наводну злоупотребу ЕУ фондова. Видите ли ове догађаје као део ширег тренда политичке репресије у ЕУ?
Румунија је посебно јасан пример. Калин Ђорђеску је неочекивано освојио прво место у првом кругу председничких избора, а његова платформа била је снажно против ЕУ, против СЗО и против практично свега што глобалистичке елите покушавају да спроведу. И шта се десило? Једноставно су поништили изборе. Оптужили су га да је под утицајем Русије или да је добио средства из Русије - али нису представили ниједан доказ. Апсолутно ништа. Само су га елиминисали.
Ово означава опасну нову фазу. До сада, оно чега су се ове институције највише плашиле био је сам демократски процес - слободни и поштени избори. У истинској демократији, влада се плаши народа. Али када се народ почне плашити владе, то више није демократија; то је тоталитаризам. И сада изгледа да смо дошли до тачке у којој, ако резултати избора не одговарају естаблишменту, они их једноставно пониште. То је нова граница контроле.
И у Француској сада видимо исти образац. Наравно, корупција и злоупотреба јавних средстава морају имати последице - то се подразумева. Али прогласити Марин Ле Пен неподобном за кандидатуру на председничким изборима следеће године делује, бар мени, као претерана мера.
Колико сам прочитала, иако у Француској није сасвим неуобичајено да се донесе оваква пресуда у сличним случајевима, оно што је без преседана јесте да се та одлука донесе привремено - ефикасно јој забрањујући кандидатуру пре него што је правни процес уопште завршен. То се никада до сада није догодило. Иако јој правно средство за жалбу и даље постоји, одлука да се у међувремену дисквалификује изгледа отворено политички мотивисана. Тешко је то не видети као политички обрачун.
Шта мислите о документима о „приправности“ или „преживљавању“ које владе држава чланица ЕУ, као и сама Европска комисија, колико сам чуо, деле својим грађанима? У њима се наводи шта све треба да припреме у случају конвенционалног рата, нуклеарног напада, колапса владе или дуготрајног нестанка струје. Да ли је то начин да се шири страх?
То је све ширење страха. Пре само неколико година, људи који су се припремали за ванредне ситуације - такозвани „препери“ - били су исмевани. Знате, они који су чували резерве хране и воде у случају снежне олује, прекида струје или неког другог поремећаја. Проглашавали су их теоретичарима завере, чак и параноичнима.
А сада, институције ЕУ саме саветују грађане да праве залихе - храну, воду, основне потрепштине. Одједном, оно што је некада било маргинализовано понашање, сада се представља као одговорно и нормално.
За мене, тај преокрет указује на нешто дубље: не припремају јавност само за природне катастрофе. Изгледа да психолошки припремају становништво широм ЕУ за рат. И то је изузетно алармантно.
Делује да имате посебно блиске везе са Северном Америком, можда више него било који други високи представник AфД-а. Колико знам, живели сте шест година у Сједињеним Државама, где сте студирали и радили. Када путујете у САД или Канаду као политичарка AфД-а, каква питања вам људи постављају? Које су њихове наде, страхови или ставови у вези са Немачком и Европом?
Па, свакако прате шта се дешава у Немачкој - и дубоко су забринути. Али важно је истаћи да оно што ми овде доживљавамо није јединствено само за Немачку; слични обрасци се понављају у скоро свакој западној демократији.
Када сам последњи пут била у Сједињеним Државама, пре око годину и по дана, била сам позвана да одржим низ предавања. Искрено, била сам изненађена — па чак и дубоко дирнута. За мене, Америка је увек била земља слободе, храбрости, земља неограничених могућности. И зато ми је било понижавајуће, али и част, да ме позову да говорим о слободи, демократији и владавини права. Било је готово нестварно што Американци желе да чују немачку политичарку на те теме.
На крају сваког говора, имала сам само једну једноставну молбу - не за новац, не за политичке уступке, већ само ово: молим вас, вратите Доналда Трампа у Белу кућу. Јер по мом мишљењу, ако уопште постоји нада да се заустави ова координисана офанзива на слободу, демократију и владавину права, потребне су нам јаке Сједињене Државе које ће предводити примером. А за то верујем да је Трампово лидерство кључно.
