Комплекс Генералштаба у центру Београда је бомбардован у доба злочиначке НАТО агресије на Србију и Црну Гору (СР Југославију) 1999. и делимично срушен из безбедносних разлога 2016–2017. Објекат је проглашен за културно добро 2005. због врхунске архитектуре Николе Добровића.
У одлуци о проглашењу пише:“Комплекс карактеришу два монументална, степенасто завршена тракта који се каскадно спуштају ка Немањиној улици, креирајући на тај начин урбани симбол градске капије. Трактови су постављени паралелно са Улицом кнеза Милоша и повучени су са регулационе линије, тако да им се прилази кроз два доминантна портика. Осим експресивних каскадних форми, фасаде одликује примена контрастних материјала – робусног, буњастог камена из Косјерића, мрко-црвене боје, на који су налегле беле, углађене мермерне плоче са острва Брача. Убедљив визуелни мотив представљају прозорске траке на фасадама, обликоване у духу позног модернизма. Мотив куле, постављене као визуелни акценат на завршетку једног тракта (Б), такође доминира целокупном силуетом комплекса. Споменик културе је једино и најкомплексније остварење уваженог модернисте Николе Добровића који заузима посебно место у српској и широј југословенској архитектури. Како својим експресивним формама, тако и урбанистичком диспозицијом и снагом целокупног ансамбла, постављеног на раскршћу најпрометнијих градских саобраћајница, овај архитектонски комплекс постао је једна од најмаркантнијих урбаних слика Београда.“
Статус заштите је укинут 2024. Без образложења.
У новембру 2025. у Скупштини Србије се расправља о закону који би омогућио градњу баш на том месту. Стручна јавност оцењује да рушење бомбардоване зграде није нужно и да је могућа реконструкција. Држава образлаже да би меморијални комплекс био упутнији од постојеће рушевине.
Планирани пројекат подразумева улазак приватног капитала и знатан износ инвестиције. То јест, може сећање на НАТО агресију, али да амерички моћник за кога се претпоставља да ће да инвестира изгради шта му треба, и, ако се смилује, подари помирљивим Србима неку собицу као подсећање на Београд под бомбама.
„ОСЛОБАЂАЊЕ ПРОСТОРА“
И, наравно, ето нас поново у рашомонијади, карактеристичној за атмосферу која, поодавно, влада у координатама неоколонијализма што, после 2000. године, јесу трајне координате живота и мишљења у Србији.
Расправа у Народној скупштини почетком новембра 2025. показала је да се власти опредељују за модел у којем ће се правни статус прилагодити инвестицији, док знатан део стручне и културне јавности упозорава да се тиме брише један од ретких материјалних трагова НАТО бомбардовања у самом центру престонице.
Комплекс зграда Генералштаба у Немањиној и Кнеза Милоша више од две деценије је био остављен као урбани знак непокоравања Срба и њихових суграђана најјачој сили света. Тренутна власт хоће да правно „ослободи” београдски простор управо таквог објекта који је живи подсетник на отпор и страдање државе и њене војске.
У Скупштини је, дакле, у току разматрање посебног закона (lex specialis) који би омогућио да се земљиште и рушевине бившег Генералштаба ставе у режим посебне намене, то јест да се на њима може градити према посебном уговору државе и инвеститора. Власт истиче да руина није симбол отпора и да нам је потребна изградња нарочитог меморијалног простора за жртве НАТО агресије 1999.
Стручна јавност одговара да рушење није технички нужан потез, јер су опасни остаци већ уклоњени 2016–2017, и да је могућа реконструкција и очување барем делова оригиналног Добровићевог дела.
ДОБРОВИЋЕВА АРХИТЕКТУРА И НОВА ЗНАЧЕЊА
У питању је, сматра струка, дело високог модернизма послератне Југославије, вредан доказ послератног уметничког полета у области архитектуре. Добровић је као стваралац био следбеник философа Анрија Бергсона и његовог интуитивизма „динамичких схема“. Како је архитекта „послушао“ философа?
Марко Матејић, који се бавио београдским спомеником који је одређен за рушење, остварење „бергсонизма“ у архитектури тумачи, позивајући се на највећег нашег „бергсоновца“, писца Станислава Винавера:
:“Винавер, између осталог, пише: „Да би још јасније истакао недовршеност почетне интуиције-клице, Бергсон је у својим доцнијим делима назива нацртом (схемом). Тај нацрт треба схватити динамички, то јест као један низ динамичких тежњи у самој клици“, и у наставку текста наводи пример шахиста који „играјући не држе у памети слику фигура већ покретне индикације, динамички значај фигура (на пример, топ осећају као нешто што иде правим линијама, лауфер косим, краљица косим и правим итд.)“. Према Винаверу, нацрт, односно схема „јесте једна клица у којој се налази много покретних праваца и сила, које ће, уласком у материјални живот, тачније и егзактније, својим сопственим деловањем определити се“(...)“.
Дело архитектуре, које се, сасвим симболички, нашло на мети напада западне војне алијансе, која је Србе желела да врати у „камено доба“, живи је доказ да је наша култура ишла најбољим стваралачким путевима Запада. Али Запад за то није марио: он се, крајем 20. века, претворио у НАТО грабљивицу, и на делу поновио своју србофобију из 1914. године (кад су и Беч и Берлин пошли да смрве Београд ) или 1941, када је Хитлер наредио бомбардовање града на ушћу Саве у Дунав.
Током НАТО бомбардовања 1999. управо је локација Генералштаба била једна од највидљивијих мета. Погођена је у априлу и мају, остала делимично усправна и потпуно отворена према Кнеза Милоша улици. За разлику од других објеката који су после рата углавном брзо санирани, Генералштаб је остао као „рањени” сегмент главне репрезентативне осе града. То је временом створило посебан слој значења: зграда није била само рушевина, него и документ једног рата, просторни подсетник да је Београд 1999. био директно на удару глобалистичког зла.
„ТРАМПИСТИЧКИ ПРЕОКРЕТ“
Кључни преокрет десио се, да поновимо, 19. новембра 2024, када је Влада Србије укинула статус културног добра Генералштабу и згради Министарства одбране. То је изазвало знатан отпор струке, јер је било у супротности са тезом да се „рањени“ објекат може реконструисати и интегрисати у савремени град без брисања његове меморијалне функције. Речено је да се Генералштаб штити не само као појединачна зграда, него и као део заштићене целине улице Кнеза Милоша.
Сада, 2025, власт иде корак даље и уводи посебан закон да би се на том месту могла остварити унапред договорена инвестиција. Нема никог ко мисли својом главом а да не види у томе клечање пред великим бизнис – мајстором Трампом и његовим зетом Кушнером, ноторним моћником из сенке.
Опозициони посланици траже повлачење закона уз образложење да је реч о уступку крупном капиталу при чему држава одустаје од сопственог симболичког капитала.
Реч је, не дају се „лекс-специјалисти“, о улагању које би спојило комерцијалне садржаје (вероватно хотелско-пословни комплекс) и меморијални сегмент. Овај хибридни модел је типичан за савремене градове који хоће да уновче привлачну локацију, али истовремено не желе да буду оптужени за „заборав”.
Архитекте укључене у расправу јавно кажу да објекат може да се реконструише и да није технички нужно рушење у целости. Ово значи да је избор рушења политичко-економски, а не грађевински.
ВИШЕСТРУКА СИМБОЛИЧНОСТ
Добровићева архитектура је била знамен модерне југословенске државности и њене војне елите. Место, облик, материјали и положај у односу на осу Немањина–Кнеза Милоша говорили су о држави која је себе видела као модерну и војно снажну (и, барем званично, неутралну).
Чињеница да је објекат остао видљиво разорен у самом центру града претворила је зграду у просторно сведочанство о НАТО агресији. За многе Београђане и њихове посетиоце то је заиста био музеј на отвореном. У градовима се ретко остављају ратне рушевине у центру, баш зато што оне стално подсећају на трауму. Београд је ту, с пуним правом жртве, направио преседан, који је трајао више од две деценије.
Сада се захтева да се све што је остало у просторном сећању напросто „опатуљи“ и трансформише у меморијални комплекс у оквиру комерцијалног пројекта. Власт тврди да би то био „већи симбол” од голе рушевине. Противници „коначног решења“ кажу да је управо рушевина била аутентично сведочанство, док ће нови комплекс, иако с меморијалном салом, бити „филтрирано сећање”, памћење уклопљено у бизнис. То је сукоб између аутентичног и инсценираног сећања.
ВИДЉИВИ ОЖИЉАК
Генералштаб је био једини велики ратни ожиљак на траси којом сваки дан пролази државни врх (зграда Владе, МУП, Министарство спољних послова) и којом се симболички крећу и стране делегације. Док год је тај ожиљак видљив, држава визуелно памти 1999. Уклањање или комерцијално понижавање тог ожиљка значи и покушај редефинисања државног наратива: од „жртве агресије” ка „држави инвестиција и помирења”. То је заиста питање политике сећања. Или несећања, како вам драго.
Уместо да визуелни знак непокорности јачем од себе (јер Срби су увек против насилника јачих од себе – зато и јесу Срби) остане као гарант да ћемо се опет, ако треба, и оружјем бранити од агресора, одбрамбени наратив се премешта у протокол, церемонију, нове објекте и у рационализовану професионалну војску. И купују се бесмислени француски „рафали“.
Чињеница да је закон на столу управо у тренутку када се у јавности отварају и друге теме о злоупотребама приликом укидања статуса културног добра згради Генералштаба, показује да власт жели да „затвори поглавље” и да ово питање више не буде предмет спора између урбаниста, архитеката и инвеститора. Жртве треба заборавити: чека нас, овако или онако, НАТО будућност. Наравно, као и увек, изгубићемо себе, а нећемо добити ништа.
Држава је решила да искорачи из дуготрајног стања „суспендоване рушевине” и да тај изузетно вредан простор стави у оптицај. Наставља се борба између сећања на страдање од НАТО бомби, које су пале док је Војска Србије бранила Косово и Метохију, и новог инсценираног знака (меморијал у оквиру пословног комплекса). Доношење оваквог закона је сигнал да ће одлука бити спроведена и ако нема консензуса стручне јавности. Народ, већ одавно, нико ништа ни не пита.
Сваким кораком ка рушењу држава поручује да је спремна да преобликује чак и највидљивије трагове 1999. уколико процени да је то у складу са данашњим „развојним“ и спољнополитичким циљевима.
Ако Срби хоће да опстану као народ Завета, не смеју своје сећање предати и продати. Наша вечна лозинка, па и те, 1999, кад је клицала „вила са Кошара“, јесте – „За Крст часни и Слободу златну“. Бомбардовали су нас, и још умиремо од осиромашеног НАТО уранијума, не да би моћници овога света куповали нашу свест и савест, него да бисмо остали оно што јесмо.
Ко мисли и ради друкчије, исписао се из српске историје. Тридесет сребрњака, макар и од Кушнера, није довољно да би се савест умирила.
