Дешавања широм региона сигнализирају да је време за почетак озбиљне реорганизације, не само безбедносне политике, већ и за темељно преиспитивање геополитичке позиције Србије. Нажалост, због дубоке унутрашње кризе која потреса Србију већ дуже од две године, Београд озбиљно заостаје у односу на суседе који се ужурбано припремају за „нешто“.
ПОТЕЗ ЈЕ ГЕОПОЛИТИЧКИ
У последњих неколико месеци Хрватска је потписала низ споразума са Хрватском, Албанијом и тзв. Косовом, и напослетку са Словенијом, а који се тичу војне и безбедносне сарадње. Да није реч ни о каквом миру, нити безбедности, како то формулишу ове државе, говори чињеница да су потписнице НАТО земље и српска окупирана покрајина, које на овај начин праве својеврстан обруч око Србије. Иза оваквих потеза, будући да поменуте државе не крију отворено непријатељски став према Србији, назиру се добро уиграни геополитички потези, који за циљ имају не само изолацију наше земље, већ и покушај да је у стратешком смислу обезглаве и тзв. пасивном агресијом приморају на низ уступака који једино иду у прилог интересима Брисела.
Министри одбране Албаније, Хрватске и тзв. Косова потписали су 18. марта ове године у Тирани „Декларацију о сарадњи у области одбране и безбедности“.
Упркос томе што су званичници поменутих земаља навели да је реч о „политичком“ документу који нема правно обавезујуће дејство чињеница је да главне потписнице ове декларације, Хрватска и Албанија, имају извесне претензије ка територији Србије, али и да је овај документ манипулативан покушај интеграције српске окупиране покрајине у евроатлантску безбедносну структуру, без сагласности Уједињених нација и супротно Резолуцији 1244.
Декларацијом се предвиђају заједничке војне вежбе, сарадња у области војне индустрије, али и оно што већ озбиљно залази у унутрашњу безбедносну политику Србије, деловање у сфери безбедносно-обавештајне сарадње и медијско-пропагандне координације. Имајући у виду да тзв. Косово није држава, да није међународно признато, а посебно не од стране Србије, овакав однос Хрватске и Албаније не може се другачије тумачити него као директна непријатељска провокација на самој територији Србије.
Посебно упитан је одабир тренутка за потписивање декларације…
УСАГЛАШЕНИ СА ЦИЉЕВИМА НАТО-А
Да ту није крај, односно да је тек почетак, казује и најновији споразум који су потписале Хрватска и Словенија. Хрватски министар одбране Иван Анушић и словеначки министар одбране Борут Сајовић у Загребу су потписали декларацију о сарадњи војске две земље која обухвата „све оно што се може направити између две државе да би оружане снаге и одбрамбене индустрије боље и квалитетније функционирале“.
Иако су званични наративи потписника били обојени неутралном терминологијом „добросуседства“, „регионалне сарадње“ и „унапређење већ постојеће сарадње“, сама структура текста, али и изјаве министра одбране Хрватске Ивана Анушића, указују на нешто сасвим друго. Реч је о декларацији која отворено предвиђа интеграцију одбрамбених индустрија, координацију у набавкама, заједничко деловање у области развоја и истраживања, као и усаглашавање безбедносних политика са НАТО циљевима.
Осим тога Анишућ је најавио да је следећи корак усаглашавање са Бугарском, што је својеврсна најава још једне декларације са НАТО земљом и формирање јединственог регионалног безбедносног фронта.
Словеначки министар Сајовић нагласио је да се „свет променио“ и да то захтева јачање сарадње у области одбране, али и у другим сегментима. Он је истакао да Загреб и Љубљана имају „велику одговорност“ на западном Балкану, пре свега у очувању мира на Косову и Метохији и у Босни и Херцеговини.
Хрватски и словеначки званичници нису ни крили да ова декларација представља наставак сарадње са Албанијом и тзв. Косовом, али и да су управо Србија и Република Српска „реметилачки фактори“ који треба дициплиновати, како би се „одржао мир на Балкану“.
Премијер Хрватске је тим поводом изјавио да се „регионална безбедност не сме препустити случају, већ да је обавеза свих проевропских снага да делују координисано“. Оно што не спада под термин „проевропске снаге“, разумљиво, односи се на Србију.
ГЕОПОЛИТИЧКИ ПИОН ИЛИ УДАРНА ПЕСНИЦА?
Једна од највећих илузија српске јавности је уверење да Хрватска представља зависну чланицу НАТО-а. Истина је, међутим, да је Хрватска у последњих неколико година постала офанзивна и снажно наоружана ударна песница Пакта на западном Балкану.
Убрзано наоружавање Хрватске почело је још 2021. године када је најављена набавка дванаест вишенаменских борбених авиона Dassault Rafale из Француске. Овим кораком започело је најзначајнија модернизација Ратног ваздухопловства у последњих неколико деценија. Први авиони стигли су у октобру 2023. године, а до априла 2025. испоручени су и преостали, чиме су у потпуности замењени застарели авиони МиГ-21 који су деценијама чинили основу хрватске ловачке авијације.
Новембра 2024. године, Хрватска је потписала уговор вредан 67 милиона евра са турском компанијом Baykar Makina, који обухвата испоруку шест борбених беспилотних летелица Bayraktar TB2. Само дан пре потписивања декларације са Словенијом, Хрватска је постала прва земља у региону која располаже летелицама те класе. Осим тога, уговор са Турском подразумева и командни центар, симулаторе за обуку, станице за управљање, резервне делове и борбену муницију.
У оквиру америчког програма иностране војне продаје коју је Пентагон назвао осигурањем САД на Балкану, Хрватска је добила одобрење за куповину осам вишецевних ракетних система HIMARS M142, у пратњи 24 навођене ракете M30A2 GMLRS и додатне опреме, укључујући мобилне лансере, комуникациони систем и GPS пријемнике. Укупна вредност уговора износи приближно 390 милиона долара, што ову набавку чини једним од најзначајнијих артиљеријских појачања.
КРЕАТОР ГЕОСТРАТЕШКИХ ТОКОВА
Хрватски медији недавно су објавили да је у току набавка 89 борбених оклопних возила Bradley M2A2 ODS-SA, од којих је 62 предвиђено за оперативну употребу, пет за обуку, а остатак за резервне делове и платформе за модернизацију. Испорука се врши у сарадњи са Сједињеним Државама, које пружају техничку и логистичку подршку. Осим тога САД су Хрватској обезбедили и осам хеликоптера UH-60M Black Hawk, од чега само половину плаћа Хрватска, док се остатак компензује од стране САД на основу тога што је Хрватска донирала 14 хеликоптера Ми-8 Украјини.
У току су и преговори са Немачком о куповини до 50 тенкова Leopard 2A8, најсавременије генерације немачких основних борбених. Такође, Хрватска је већ уговорила набавку француског система кратког домета VL MICA и система Mistral 3, који служи за блиску одбрану од нисколетећих циљева.
У фебруару и марту 2025. године, хрватско Министарство одбране најавило је и набавку система ПВО средњег домета из Француске, чији детаљи нису објављени у целости, као и самоходних хаубица CAESAR 155mm, које су испоручене до краја исте године.
Хрватска је захваљујући својим партнерима који су је великодушно наоружали постала много више од лојалног пиона, односно постала је активни креатор геостратешких токова на Балкану. Истовремено, Србија, заузета унутрашњим хаосом, великим делом инспирисаног од стране Хрвата, ризикује да буде избачена из игре, и питање је да ли ће схватити какав се обруч стегао око ње и колико већ касни...
АРТЕРИЈА ЗА БРЗО ПРЕБАЦИВАЊЕ НАТО СНАГА
Док Србија и даље хипнотисана гледа у јужни обод своје територије, верујући да је Косово и Метохија једино активно жариште вредно пажње, са осталих страна, тихо се отварају нови фронтови. У том плану који се већ спроводи, тзв. Коридор 7 и Јадранско-јонски регион нису само питање развоја или економије, већ осовине војне и политичке контроле, кроз које ће Запад, односно НАТО, када процени да је време, моћи да распореди трупе, технику, логистику, али и утицај.
Познат и као Паневропски транспортни коридор, Коридор 7 прати ток Дунава од Немачке до Црног мора. У теорији неутралне политике, која у односу према Србији чак и у најбоље време није пријатељска, реч је о трговинском путу. У стварности реч је о војној магистрали. Тачније главној артерији за брзо пребацивање НАТО снага са запада на исток. Другим речима, трговински речни пут Дунава, у сваком сценарију који подразумева „кризу“ постаје геостратешки водени ауто-пут за НАТО тенкове, чамце, дронове и армије.
У јулу 2024. године, на самиту НАТО-а у Вашингтону, Италија, Албанија, Бугарска и Северна Македонија потписале су Писмо о намерама за обезбеђивање војне мобилности дуж овог коридора. Није неопходно бити стручњак да би се разумело шта то значи. Сама формулација „војна мобилност“ сугерише да више нема говора о „слободи кретања робе и људи“, већ о слободи кретања оклопних возила, ракетних система и униформисаних структура које се не питају за дозволу. На тај начин је Коридор 7 званично промовисан у НАТО инфраструктурни приоритет.
И ко није део тог коридора, више није ни у игри. Србија, иако географски централно позиционирана у односу на Дунав, није потписник, није партнер, није ни посматрач. Док Албанија, Бугарска, Хрватска и Северна Македонија чине повезану НАТО линију, Србија се систематски избацује са мапе свих озбиљних безбедносних, транспортних и снабдевачких осовина. У случају ескалације, или оног „нечег“ за шта се убрзано припремају сви наши суседи, Србија остаје сама.
Да није реч тек о нагађањима, потврђују декларације Хрватске, Албаније и тзв. Косова, и Хрватске и Словеније, као и отворени позив Бугарској да се придружи њиховој иницијативи.
СРБИЈА КАО „РЕМЕТИЛАЧКИ ФАКТОР“
Дешавања у Србији, али и покушај српског режима да упркос евроинтеграцијама одржи суверенистику политику, пре свега по питању Косова и Метохије и односа према Русији и Кини, показују да западни „партнери“ Србију све мање посматрају као партнера, а све више као сметњу. У западним безбедносним и аналитичким круговима годинама се обликује наратив да је Београд „реметилачки фактор“, а неутралност Србије у рату у Украјини само је учврстила такав став.
Док званичници у Београду говоре о „војној неутралности“ и „уравнотеженим односима“, у Бриселу, Вашингтону и Берлину та реторика се све отвореније тумачи као прикривање руске стратегије. То уверење се учврстило након посете српског председника војној паради у Русији, а печат који је Србију означио као претњу европској безбедности, била је посета Кини.
Упадљиво је и како све више аналитичара блиских западним центрима моћи отворено захтева „реструктурирање“ Србије. Тако Данијел Сервер, дугогодишњи гласноговорник америчке дубоке државе, коментаришући декларацију и стабилност Балкана, тврди да „Србија није фактор мира и стабилности у региону, јер доминира безбедносним сектором у Црној Гори, има партнере у Републици Српској и спречава интеграцију Срба са севера Косова у косовске институције.“
И није Сервер усамљен. Сличне поруке шаљу и локални проевропски аналитичари, који у свом деловању редовно преузимају западне шаблоне, говорећи о „малигном руском утицају“.
ОЧЕКИВАЊА ЗАПАДНИХ СТРАТЕГА
Западни стратези више не крију своја очекивања од Србије: да нормализује односе са „суседним Косовом“, прикључи се антируским санкцијама, одустане од Републике Српске и најзад и сама приступи НАТО пакту, макар и неформалним путем.
Све друго, што одступа од ових очекивања, у очима Брисела и Вашингтона, оцењено је као „проруски екстремизам“. И у том наративу, Србија више нема право на неутралност, јер таква врста неутралности се код западних „партнера“ тумачи као пасивна подршка непријатељу, односно – нема неутралних.
НАТО, преко својих регионалних партнера, већ је изградио обруч, политички, војни, логистички и медијски. Хрватска, Словенија, Албанија и тзв. Косово већ делују као јединица, Бугарска се позива да се придружи, Северна Македонија и Црна Гора су већ унутра, само што још нису активиране у потпуности. Србија, не само изолована, него дубоко потрешена унутрашњим сукобима, није ни свесна да је са геополитичке табле већ истиснута као активни играч.
Српска држава, ако жели да постоји као субјект, мора пре свега да схвати да више нема времена за половичне реакције, а посебно не за политику „и Исток и Запад“. Упркос томе што јој је годинама полазило за руком да врло добро балансира на том пољу, дошао је тренутак када се тло испод нас активно помера, а платформа на којој стоји све више подсећа на минско поље а не на дипломатску позорницу. И то није до умешности српских политичара, већ до наглог заокрета Брисела коме је, за разлику од оних који воде некакве личне битке на српским улицама, јасно да се геополитичка моћ муњевитом брзином мења, и да је ово последњи тренутак да српску територију стави под своју пуну контролу.
