Са руско-украјинским ратом, крвопролићем на Блиском истоку и политичким превирањима у Сједињеним Америчким Државама који се готово свакодневно појављују на насловним странама широм света, невоље мањих, мање познатих делова света непрестано се потискују на маргину медијског рефлектора или се потпуно заборављају. Један од ових „заборављених фронтова“ јесте и сукоб између Турске и самопроглашене револуционарне Радничке партије Курдистана (ПКК), који се ускоро треба привести крају.
ЦЕРЕМОНИЈА У ПЕЋИНИ
После 47 година оружаних операција, 1. марта ове године ПКК је званично најавила прекид ватре са Турском, својим главним противником, а 12. маја организација је објавила да ће се званично распустити као оружани покрет отпора. Почетком јуна, 30 припадника ПКК – 15 мушкараца и 15 жена – окупило се на симболичној церемонији у пећини Јасана, 50 км северозападно од Сулејманије, Ирак. Церемонија је означила почетак процеса разоружавања покрета, за који се очекује да ће трајати током целог лета. У присуству учесника међу којима су били новинари и политичари – укључујући чланове про-курдске Партије једнакости и демократије народа (ДЕМ) из Турске – ових 30 припадника окупило се око великог котла и ставило своје ватрено оружје у посуду, пре него што су га запалили и уништили. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган дао је изјаву о церемонији, у којој је рекао да је она „важан корак ка нашем циљу Турске без терора“.
ПОЛАГАЊЕ ОРУЖЈА- ИЗРАЗ ДОБРЕ ВОЉЕ
Од почетка оружаних операција ПКК 1978. године, у сукобу који није обухватао само Курде и Турке, већ и Сирију, Ирак и Иран, узевши у обзир обимност географског региона Курдистана као целине, погинуло је више од 40.000 људи. ПКК је такође означена као терористичка организација у Турској, Европској унији, Уједињеном Краљевству, Сједињеним Државама, Аустралији и Јапану.
У званичном саопштењу на церемонији у пећини Јасана, ПКК је изјавила: „Ми добровољно уништавамо своје оружје, пред вашим присуством, као корак добре воље и одлучности.“ Један од оснивача ПКК, Абдулах Оџалан, такође је објавио саопштење у којем је навео да је церемонија „добровољни прелазак из фазе оружаног сукоба у фазу демократске политике и права“, фактички проглашавајући да ће ПКК и њени представници наставити да следе своје циљеве, али политичким, а не оружаним средствима. Сам Оџалан је у турском затвору од 1999. године и од тада се налази у затвору Имрали, на изолованом острву у Мраморном мору, југозападно од Истанбула. Између 1999. и 2009. био је и једини затвореник на острву.
Предстојећи мировни преговори и процес даљег разоружавања ПКК – и потенцијалног распуштања – укључиваће турску и ирачку владу, као и курдске регионалне лидере и представнике.
СПОЈ РЕВОЛУЦИОНАРНОГ СОЦИЈАЛИЗМА И НАЦИОНАЛИЗМА
Основана 27. новембра 1978, ПКК је започела као оружана политичка организација и герилски покрет који је деловао у географском региону Курдистана, при чему су најзначајнија оперативна упоришта била смештена у југоисточној Турској, североисточној Сирији и северном Ираку. Ови региони су не само претежно етнички курдски, већ је и топографија терена планинска, што омогућава дискретније кретање и предности у борби када се ратује са узвишења.
Идеолошки, ПКК је у почетку водила борбу за независну курдску националну државу, али је деведесетих покрет изменио своје циљеве тако да тежи аутономном курдском региону унутар Турске, са пуним политичким и културним правима у оквиру турске државе. Филозофски, ПКК се придржава крајње левичарског марксизма–лењинизма и „револуционарног социјализма“, испреплетених са курдским национализмом. То је довело до тога да се ПКК упоређује са разним афричким милицијским групама, па чак и са Ирском републиканском армијом (ИРА), које такође следе сличне идеологије левичарског социјализма помешаног са културним национализмом.
ТУРСКА ДЕФИНИЦИЈА ТЕРОРИЗМА
Националистички елемент идеологије ПКК додатно је ојачао почетком осамдесетих, када је Турска формално забранила употребу курдског језика и у јавном и у приватном животу. Многи Курди су током година хапшени, па чак и затварани, само зато што су говорили, писали и певали на курдском. До данас, Турска званично негира постојање курдског народа као посебан етницитет и нацију, при чему је турска влада у прошлости оптуживала ПКК да у југоисточној Турској покушава да шири пропаганду која подразумева индоктринирање локалног становништва да су они „заправо Курди, а не Турци“.
Иако је ПКК означена као терористичка организација у више земаља, многи аналитичари одбацују ту квалификацију, тврдећи да се ПКК уздржава од извођења стварних терористичких напада и да не гађа цивиле, већ искључиво војне циљеве. Међутим, докази указују на супротно, пошто су припадници ПКК у више наврата изводили крупне нападе у цивилним подручјима у којима је страдао велики број недужних људи. ПКК је такође раније оптуживана да у своје редове регрутује децу-војнике. Такође треба имати на уму да је и сама Турска закомпликовала дефиницију тероризма у вези са ПКК, јер се, на пример, чак и заговарање идеје да се настава у школама и другим образовним установама спроводи на курдском језику сматра подршком „курдском тероризму“.
Турска је, пак, такође оптуживана од стране ПКК ми многих међународних посматрача за извођење злочина током тока сукоба Турске и ПКК. Такви злочини укључују исељавање и уништење више од 3.000 курдских села и неколико пријављених масакра курдских цивила, све у покушају да се пронађу и униште осумњичени локални кругови ПКК и сарадници.
КРАЈ ИСТОРИЈСКЕ МИСИЈЕ
У октобру 2024, турски ултранационалистички политичар и блиски савезник председника Ердогана, Девлет Бахчели, предводио је званичну владино политику усмерену ка „Турској без терора“. У оквиру те политике, Бахчели је позвао лидера ПКК Абдулаха Оџалана да формално нареди разоружавање и распуштање ПКК. Као део својих позива, Бахчели је такође обавестио Оџалана да се о његовим условима за пуштање из затвора, после 26 дугих година, може преговарати са турском владом, уколико ПКК заиста послуша позив свог лидера на званично разоружавање и распуштање. Путем про-курдске Партије једнакости и демократије народа (ДЕМ), турска влада је започела разговоре са Оџаланом, који су, у фебруару, на крају резултирали тиме да се Оџалан сагласио са условима турске владе да позове на окончање активности ПКК. Према писму које је Оџалан лично саставио, „Све групе морају положити оружје и ПКК се мора распустити“. Оџалан је даље изјавио да је ПКК првенствено и настала зато што су „канали демократске политике били затворени“, али да су га „позитивни сигнали“ из турске владе убедили да се садашња ситуација између Турске и Курда довољно променила, до те мере да се оружана борба више не може сматрати изводљивим или неопходним методом отпора. Као одговор на Оџаланов позив, ПКК је, пак, објавила саопштење у којем је званично навела да је покрет „завршио своју историјску мисију“ и да се питања која је првобитно настојао да реши за курдски народ сада могу „разрешити путем демократске политике“. Председник Ердоган је изјавио да окончање непријатељстава од стране ПКК представља „прилику да се начини историјски корак ка рушењу зида терора“, након чега се у априлу лично састао са про-курдским представницима.
Пре почетка процеса разоружавања ПКК, Оџалан се први пут од 1999. појавио путем видео-линка да се директно обрати самом ПКК-у: „Верујем у снагу политике и друштвеног мира, а не оружја, и позивам вас да то начело спроведете у пракси.“
ПОМИРЕЊЕМ ДО ПРОМЕНЕ УСТАВА
Након разоружавања ПКК, турска влада ће успоставити комисију која ће надгледати текући мировни процес и преговоре између Турске, ПКК и других курдских представника. Иако се очекује да процес у целини траје најмање неколико месеци, турски посланици ће моћи да изнесу своје ставове и гласају о различитим аспектима мировног процеса, иако ће председник Ердоган, у коначници, имати последњу реч о свему. Исто ће важити и за судбину Абдулаха Оџалана. За сада ће остати у затвору, али ће му преостала казна бити предмет разматрања током мировног процеса и преговора. Међутим, ако Оџалан заиста буде коначно пуштен у будућности, то неће бити пре завршних фаза мировног процеса. Штавише, све коначне одлуке по том питању, опет, у крајњој инстанци ће зависити од председника Ердогана.
Коначно, што се самог председника Ердогана тиче, било је много нагађања о његовим правим намерама у погледу мировних преговора између Турака и Курда. Тренутно, Ердоган и његова странка, Партија правде и развоја (АКП), раде на изменама турског Устава, за које су многи спекулисали да би могле да укључе омогућавање Ердогану да настави да се кандидује за председника Турске и далеко после 2028. године, када његов мандат – и последњи – треба званично да истекне. Такође се спекулише да би, ако Ердоган сада постигне мир са Курдима, то потенцијално могло да наведе прокурдске странке и бираче да стану уз Ердогана у његовим настојањима да измени Устав, чиме би добио подршку и за председничку функцију изван свог тренутног законског ограничења мандата. Међутим, такав потез није наишао на добар пријем код милитантније антикурдских струја унутар турске политике, које и даље подржавају садашњу државну политику Турске да се Курди не признају као посебна етничка група, култура или нација.
ИСТОРИЈСКА ПРЕКРЕТНИЦА КА ДЕО ПОЛИТИЧКЕ КАМПАЊЕ
Ердоган се тренутно суочава и са негодовањем својих противника, који су га оптужили за даљу политичку корупцију хапшењем неколицине турских градоначелника током претходних месеци, у оквиру онога што је он означио као антикорупцијску операцију. Најпознатије хапшење било је оно Екрема Имамоглуа, градоначелника Истанбула и председничког кандидата централно-левичарске Републиканске народне партије (ЦХП) – исте оне странке коју је основао Мустафа Кемал Ататурк лично, отац модерне Републике Турске. Имамоглу је тренутно главни политички противник Ердогана и стабилно расте у истраживањима јавног мњења.
Многи од самих Ердоганових присталица, међутим, нису уверени у легитимност ових хапшења, и такође су оптужили Ердогана да спроводи такве „операције“ како би ућуткао популарну политичку опозицију и учврстио сопствени утицај и власт. Текући мировни споразуми са Курдима и ПКК су, могло би се рећи, само један део Ердоганове политичке кампање, иако остаје да се види да ли ће ови текући мировни преговори потрајати. Претходни прекиди ватре са ПКК дешавали су се током година, али до сада ниједан није потрајао. Заправо, недавно истраживање јавног мњења које је у јуну спровела анкентна организација Конда показало је да само 12% испитаних у Турској заиста верује да је побуна ПКК окончана, и да је могућност још једног избијања оружаних непријатељстава између Турака и Курда и те како реална.
Можда ће овога пута мир са Курдима потрајати, али 47 година постојања ПКК оставило је свој траг на десетинама хиљада људи, и Курда и Турака, а утицај ПКК међу курдским народом неће бити ускоро избрисан.
