Трећег дана нове 2026. године САД су спровеле ефикасну и медијски ефектну полицијско-обавештајну акцију отмице актуелног председника Венецуеле Николаса Мадура. У овом тексту нећу улазити у анализу начина на који је изведена ова акција, пошто су подаци још увек оскудни, а и потписник ових редова није стручњак за безбедност. Оно што је с тим у вези значајно за геополитичку оцену овог чина, чему је посвећен овај текст, јесу подаци који већ сада јасно показују да је успеху ове акције помогао колико ефикасан обавештајни рад ЦИА, захваљујући пре свега коришћењу најмодернијих дигиталних и комуникационих технологија, толико, ако не и више од тога, и издаја у најближем окружењу председника Венецуеле.
ВЕЛЕИЗДАЈА У ВРХУ БОЛИВАРСКОГ РЕЖИМА
На издају у врху боливарског режима јасно указује и садржај најновијег указа, који је у условима 90 - дневног ванредног стања и опште мобилизације 5. јануара одобрила вршилац дужности председника Венецуеле Делси Родригез. Наиме, овим указом се налаже националној, регионалној и локалној полицији да без одлагања започну потрагу и задрже сва лица која су била саучеснициу оружаном нападу САД на Венецуелу, што није ништа друго него признање из врха боливарског режима да је почињена велеиздаја.
Да ли ће доћи до откривања и хапшења издајника, за које се са основаношћу може претпоставити да припадају самом врху, војном и цивилном, боливарског режима, зависиће од тога какав ће курс према САД на делу заузети Мадурови наследници. Из наступа амбасадора Венецуеле на седници Савета Безбедности УН 5. јануара, у коме је акцију САД од 3. јануара недвосмислено оквалификовао као агресију против једне суверене државе, могло би се закључити да ће доћи до великих хапшења сарадника САД у Венецуели.
С друге стране, изјава амбасадора Венецуеле у Савету безбедности у околностима у којима се земља налази не мора и обавезно подразумевати консензус свих актера који чине власт на националном нивоу.
ОДЛУКА ДОНЕТА ПРЕ САСТАНКА НА АЉАСЦИ
Ако је прерано за оцену будућег политичког курса венецуеланских власти, чини се да није прерано за оцену појединих аспеката Трампове одлуке да изврши агресију на Венецуелу.
Најновија одлука о насилном уклањању Мадура донета је по свему судећи у јулу 2025. године, јер је 25. јула амерички OFAC унео тобожњи added the alleged Cartel de los Soles у списак терористичких организација, а Мадура и званично прогласио за вођу тог наркокартела, чије су постојање оспоравали чак и некадашњи високи службеници Беле куће и истражитељи Међународне кризне групе. Убрзо након тога, 8. августа је амерички врховни тужилац удвостручио на 50 милиона долара награду лицу које САД-у достави информације које би омогућиле хапшење председника Венецуеле.
Пошто су ове одлуке америчких власти донете пре сусрета Трампа и Путина у Енкориџу 15. августа 2025. године, јасно је да се не ради ни о каквом договору двојице лидера о подели интересних сфера, на шта сугерише најновија Ројтерсова анализа, с крајњим циљем слања поруке блиским спољнополитичким партнерима Кремља о вероломности Русије. Уместо тога, постало је јасно да Вашингтон с једне стране води преговоре о наводној релаксацији односа са Москвом, док с друге стране покушава да прошири свој утицај на штету Русије и Кине.
ФИЛМСКА ОТМИЦА У СУСРЕТ ИЗБОРИМА 2026.
Иако је, по свему судећи, одлука о коначном насилном обрачуну са Мадуром у Трамповом тиму донета пре покретања преговарачког процеса са Русијом, као део ширег америчког плана о коришћењу рата у Украјини за истискивање Русије и Кине са важних светских геостратешких тачака, сам термин извођења завршне спектакуларне фазе њене реализације свакако да има везе са последњим неуспехом Трампа да Путина наведе на прихватање оне верзије мировног споразума, који би у стратешком смислу била пораз Русије.
Јер, иако се Трамп хвалио о некаквих осам успешно завршених ратова, ипак се његово главно спољнополитичко предизборно обећање односило на фантастично брзо окончавање рата у Украјини, који му је у наслеђе оставио неразумни Бајден. Када је у новембру 2025. постало јасно да неће бити брзог мира у Украјини, требало је нечим подигнути стрмоглаво падајући рејтинг пред конгресне међуизборе у 2026. години.
Филмска акција отмице „злогласног“ Мадура била је као створена за тако нешто. Наравно, да је Трампу од подилажења бирачима свакако значајније да снажније на своју страну привуче америчке енергетске компаније, отварајући им приступ огромним венецуеланским нафтним резервама.
СПАСАВАЊЕ УГЛЕДА АМЕРИЧКЕ ВОЈНЕ МОЋИ
Притом на крају 2025. године ништа бољи од Трамповог унутрашњег рејтинга није био ни рејтинг САД у свету. Реванш у Сирији за шамаре које је Русија 2008. (Абхазија и Јужна Осетија), 2014. (Крим) и 2022. године (СВО) бацила у лице доскорашњем светском хегемону, био је тек делимичан, пошто је Кремљ успео да успостави односе са новим режимом и сачува своје војне базе у овој стратешки важној медитеранској земљи. Бламажа америчке армије због бекства из Авганистана, била је само додатно увећана током скоро двогодишњих дејстава у Црвеном мору против проиранских Хута у Јемену. У акцијама од 2023. до 2025. Американци су само са носача авиона „Труман“ изгубили три ловца морнаричке авијације.
Углед америчке војне моћи напокон је био поправљен јуна 2025. године у акцији ваздушних напада „Поноћни чекић“ на Иран. Пошто овај напад није довео и до пада режима у Техерану, демонстрација америчке моћи је у овом случају имала ограничени ефекат. Одбијање главног такмаца САД – Кине, као и Индије, Турске и бројних арапских, те других азијских и афричких земаља да се придруже санкцијама против Русије, само је додатно урушило углед некадашњег светског хегемона. Након свега, Кремљ је крајем 2025. године јасно поручио Белој кући да је за Русију прихватљив само онај мир који би поставио чврсту међународноправну основу за промену парадигме на којој су почивали међународни односи у свету од почетка 90-тих година.
МАДУРУ ДОДЕЉЕНА УЛОГА МАНУЕЛА НОРИЈЕГЕ
Амерички одговор на такав руски став, као и на убрзану ерозију сопственог спољнополитичког и војног ауторитета, стигао је 3. јануара у виду римејка у коме је Трампу додељена некадашња улога Џорџа Буша Старијег, а Николасу Мадуру некадашња улога вође панамске војне хунте Мануела Норијеге.
Притом, не само да је Норијега од стране америчких војника био заробљен 3. јануара 1990. године и потом одведен у САД, где је осуђен на 40 година затвора, поред осталог и за трговину наркотицима (док је никарагвански диктатор и трговац наркотицима Анастасио Сомоза уживао заштиту САД), него је и америчка агресија против Панаме (операција „Праведна ствар“) започела само петнаестак дана после познатог сусрета на Малти Михаила Горбачова и Џорџа Буша Старијег.
А самит на Малти (2-3. децембра 1989. г) остаће у историји забележен као догађај којим је срушен послератни јалтско-потсдамски поредак у Европи и место СССР у њему. Наиме, током дводневног самита генерални секретар ЦК КПСС једнострано се одрекао сваког геополитичког утицаја у земљама Источне Европе, након чега су се ујединиле Западна и Источна Немачка, зарад уласка СССР у ГАТТ, као претечу Светске трговинске организације, и зарад закључења са САД Споразума о офанзивном стратешком наоружању.
ПУТИН НИЈЕ ГОРБАЧОВ
Оно што Трампову отмицу Мадура чини потпуно другачијом са геополитичког становишта од Бушове отмице Норијеге, јесте чињеница да Путин у децембру 2025. године није пристао на „мировну“ релаксацију са САД на коју је у децембру 1989. године пристао Михаил Горбачов.
С обзиром на актуелни глобални геополитички контекст пре би се могло рећи да Трампова спектакуларна отмица Мадура и покушај успостављања марионетског режима у Венецули, у циљу истискивања пре свега кинеских, а потом и руских и иранских инвестиција, те њиховог политичког присуства у овој јужноамеричкој земљи, неодољиво подсећа на совјетску интервенцију у Авганистану. А она је започела у децембру 1979. године итекако спектакуларном 40-то минутном акцијом специјалаца КГБ, у којој је заузета резиденција тадашњег проамеричког председника Авганистана Амина Хафизула, у којој је он сам био убијен.
Данас Трамп покушава да из џунгли и нафтних поља Венецуеле истисне Кину, Русију и Иран, а 1979. године, када је СССР започео инвазију Авганистана, Иран и Кина су били уз САД. Један од главних разлога неуспеха десетогодишње војне интервенције СССР у Авганистану било је совјетско арбитрирање у етнички и социјално дубоко конфронтираном авганистанском друштву, које је истовремено било изложено бројним страним утицајима.
АМЕРИЧКА ИГРА- КИНЕСКИ АДУТ
А у најновијој анализи Форин аферс упозорава Вашингтон на исту клопку преузимања одговорности за арбитрирање међу сукобљеним групама дубоко подељеног и у значајној мери криминализованог венецуеланског друштва. С друге стране, без сталне претње силом и примене силе, Вашингтон тешко може одржати свој утицај у Венецуели.
Међутим, у околностима када значајне латиноамеричке државе, као Бразил, Колумбија и Мексико, осуђују америчку агресију на Каракас, америчка игра на карту војне силе може према анализи аферса да постане кинески адут на целом континенту. Јер, Кина, која води игре на дуге стазе, све више ће се код локалног становништва перципирати као држава која „предлаже развој“, док „Вашингтон предлаже само принуду“.
УПОЗОРЕЊЕ ЗАПАДНОЈ ЈАВНОСТИ
Међутим, да ли Бела кућа, када не постоји америчка државна нафтна компанија, може мотивисати приватне компаније да у венецуеланским условима правне нестабилности и одсуства сигурних гаранција безбедности, уложе у следећих 5 до 7 година у тамошњи нафтни сектор 143,7 милијарди долара, како би производња са садашњих 1,1 милиона барела дневно (1% од укупне светске производње), достигла 3,5 милиона барела дневно, колико се експлоатисало 70-тих година прошлог века? Притом, цена коштања венецуеланске тешке нафте процењује се на 37 до 40 долара по барелу, колико се последњих месеци креће продајна берзанска цена лаке сирове нафте. Имајући све то у виду, Форин аферс не упозорава случајно западну јавност, а пре свега амерички естаблишмент, речима „да би била грешка помешати драму са разрешењем“ и да „снимци Мадура у америчком притвору стварају утисак завршетка“, а заправо се ради о „почетку много тежег и опаснијег периода“.
